СТАРИ ЗАНАТИ ПРИЛАГОЂЕНИ ПОТРЕБАМА САВРЕМЕНОГ ТРЖИШТА
Удружење “Наше дрво” и Народни музеј Чачак, прошлог четвртка, 16. децембра, промовисали су пројекат “Истраживање старих заната на територији Општине Лучани” и премијерно приказали етнолошки филм “Трилогија занати – Драгачево”. Овај пројекат је наставак истраживања старих заната који је започет 2019. године на територијама Града Чачак и Општине Горњи Милановац. Етнолози, музејски саветници Ивана Ћирјаковић и Снежана Шапоњић Ашанин из Народног музеја Чачак и Милан Брајовић, виши кустос из Музеја рудничко–таковског краја, на терену Месне заједнице Гуча и неколико околних села, евидентирали су некадашње, као и садашње занатлије, поједине су интервјуисали и снимили филм, под називом “Трилогија занати – Драгачево”.
Пројекат “Истраживање старих заната на територији Општине Лучани” је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије, а истраживања и снимање филма на терену трајала су шест месеци, од почетка јуна до краја новембра ове године. Драгачево је у прошлости било познато по великом броју различитих занатлија. Било је доста дрводеља, опанчара, ковача, крчмара, ћумурxија, кречара, каменорезаца, али и ткаља, предиља, плетиља. Данас многи од ових заната падају полако у заборав, али су, ипак, неки од њих опстали, прилагођавајући се потребама савременог тржишта, каже етнолог Ивана Ћирјаковић, музејски саветник Народног музеја и додаје:
– Прво смо истраживали на територији Чачка и Горњег Милановца, а потом на подручју Општине Лучани. Истраживали смо и евидентирали старе занатлије који су опстали, али и правили попис оних занатлија који су некада радили, а више их нема, односно, сакупили смо фото-документацију и урадили по филм. Зато се овај филм и зове “Трилогија занати”, јер је трећи део пројекта. Сведоци смо да је све мање старих заната и занатлија. Али, увек се нађе занимљива прича, интересантан занат.
У овом филму о свом занату говориле су Милка Благојевић и Илинка Славковић, које у Милкиној радњи за пријем вуне за даљу прераду у Гучи, са иглама у рукама, од вуне стварају своја уметничка дела. Власник најстарије кафане у Гучи, Предраг Броћић Дачо, причао је о овом занимању у прошлости, а његови наследници, ћерка Данка Мудринић и унук Урош, о послу кафеxије данас и начинима одржања у будућности, кроз производњу и конзервирање традиционалне хране. Владимир Славковић, једини активан произвођач креча у Ртима, селу познатом у прошлости по великом броју кречана, објаснио је начин печења креча. Марко Стојановић, млади ковач, говорио је о свом занату и повратку у родну Гучу, у којој планира да живи од свог заната. Наравно, имало је више занатлија, али ово су најинтересантнији, односно, они који су “ушли” у овај филм, рекла је Ивана Ћирјаковић.
– Надамо се да ћемо и даље наставити да се бавимо заштитом нематеријалног културног наслеђа, односно, заната, као знања и вештина, који треба да се пренесу будућим генерацијама. Схватили смо да још увек има наде за старе занате, мада се чини да их нема. Можда би их било и више, када би држава дала неки подстицај занатлијама. Много је младих људи који настављају породичне традиције, што је јако важно за опстанак старих заната – нагласила је Ћирјаковић.
Марко Стојановић се бави уметничким ковањем већ неколико година и, како каже, покушава на све начине да задржи тековине старог ковања у новој, примењеној уметности, углавном, кроз скулптуре и уникатни намештај:
– Qубав према ручном раду гајим од ране младости. У почетку сам се бавио дрветом, а пре осам година сам почео да радим са металом. Временом је моја љубав прерасла у професионално бављење. Као млад сам желео да се бавим само ковањем, али пошто сам радио у атељеима многих уметника, схватио сам да имам дара за скулптуре и та врста уметности је постала моја велика љубав. Поред примењене уметности, од које данас живим, највише времена посвећујем прављењу скулптура од метала.
Марко се недавно, са супругом, из Београда доселио у родну Гучу, где су купили имање.
– Планирам да на имању направим велику радионицу и остварим своје фантазије из младости, да покушам да их материјализујем. Имам неколико едиција скулптура, које хоћу да правим. Оне ће бити интересантне са више аспеката, углавном историјског. Реч је о историјским ликовима који су мене обликовали као човека, пре свега, а касније као уметника. Волео бих да их представим онако како их ја видим и колико су мени важни. Наравно, када све то буде готово, имаћете прилику да видите, можда, баш на овом месту – открива Марко Стојановић.
Будући да је студирао екологију, али и захваљујући великој љубави према природи, од ране младости је “спасавао свет”. Пре осам година је дефинитивно одлучио да ће живети у контакту са природом, на селу, са пуно животиња, баш као данас. “Направио сам систем у коме сам слободан, где своју креативност могу највише да испољим”, нагласио је Марко.
Филм “Трилогија занати – Драгачево” биће приказан и у оквиру манифестације “Ноћ музеја”, али и посебних пројекција за школску популацију, а вероватно и у информативном делу на Фестивалу етнолошког филма у Београду.
Н. Р.
Фото: Етнолошко одељење Народног музеја Чачак
