После више од годину и по дана нова премијера Градског позоришта Чачак окупила је публику на новој, трећој премијери, у среду, 26. маја, на великој сцени Градске библитеке, на чијој адреси се налази и ова, толико година очекивана, професионална установа културе. Било је очигледно, публика је похрлила у позориште, жељна након изолације и пандемијских страхова и ограничења, добрих културних садржаја. „Еп о Гилгамешу“, озбиљна тема, двосатна тишина, суштинска питања о смислу настајања и нестајања, видно су окупирала пажњу чачанске публике.
У режији Југа Ђорђевића и драматизацији Тијане Грумић, Еп о Гилгамешу, сумерско–акадско дело о петом владару из трећег миленијума пре нове ере, прве послепотопске династије из Урука, а садржи низ легенди и песама укључених у дужи акадски еп о хероју-краљу Гилгамешу и његовом духовном сазревању. То је епска песма из Вавилона и најстарије је познато књижевно дело у историји цивилизације. Поред неколико верзија најпотпуније је очувано 12 глинених плочa y библиотеци асирског краља Асурбанипала из 7. века п. н. е. Једна од прича из овог епа потпуно је иста као и прича о Нојевом потопу. Гилгамеш је и у овом комаду прототип хероја, има моћ, егоцентризам, тиранин је, потцењује богове, иако има божанску природу, међутим, на путовању испуњеном великим препрекама, уз митолошку потпору, он тражи тајну вечног живота он, и кроз доживљавање смрти свог јединог пријатеља Енкидуа, упознаје прво себе, и враћа се у Урук сазрео у мудрости и помирен са својом смртном природом. Нису ли такви хероји-божанства у каснијој античкој литератури и Ахил, Александар Македонски, сви римски Цезари…
Редитељски поступак прилагођен је филозофском односу поднебља у коме је Еп настао. Праприча о јунаку који би да буде бог, али је свестан дела своје људске природе и не мири се са својом смртношћу, али и губитком пријатеља кога ниједна молитва боговима не може да поврати. Једноставно је то тако. Он трага за вечним животом, снагом младости, али схвата да је смрт одлазак без повратка. Смирени, успорени, у мизансцену који је филмским језиком речено постављен као слоумоушн, фокусирани, сви глумци гледају у једну тачку, пиље у нејасну и велику даљину. Погледи им се ниједном не сусрећу, осим на крају… Њихова размишљања полазе од најмање трунчице која је изронила из космичког мрака, од прашине и пепела, умножила се, постала светлост и живот. Питају се шта је на крају мрака, желе да досегну божанске врлине, али и кад их достигну, остаје онај део људског, и неизбежна смртност. Реченица „Прашина си, пепео, блато од земље“, провлачи се као лајт мотив овог двосатног комада… Не гледају се у очи, крећу се успорено, боси, тихо и нечујно, како им врховни бог, који је досегао вечност прегазивши митску реку смрти саветује… Губитак пријатеља, не прихватање неминовности, трагање и вапај за духом умрлог пријатеља, све жртве да би се још једном срели из оностраног света, причу враћају на почетак, на ону првобитну тачку из које је све настало и у којој је све нестало… „По чему се разликују нерођено дете и смрт“, једна је од сентенци које упадају у слух пажљивог гледаоца…
Али, није све тако црно, није све тама, ни бескрајна тама таме, кажу протагносити овог сложеног комада. Све је одређено перспективом из које се посматра. Оно што је на земљи планина, из небеских даљина је трачка, зрно прашине… Орао који надлеће ниско види на земљи брдо и море, кад лети мало више, брдо у његовом оку постаје острвце, а море је река, а када гледа на земљу из веома велике висине, она је само замешана жута маса… Препознајемо, није ли ово ракурс којим савремене технологије и силе са огромне даљине и висине посмарају свет управо замаглио и обезвредио живот, земљу и све на њој, третирајући је заправо као „шаку прашине“… И та чињеница потврђује грандиозност Епа о Гилгамешу, његову цивилизацијску унверзалност.
Уочљиво апострофирање искустава главног јунака, у редитељском поступку потенцира све ванредне напоре кроз које јунак приче Гилгамеш пролази да би спознао божанске тајне и истину и досегао свој циљ. Гилгамеша је искрено играо чачански глумац Душан Вукашиновић, глумачки зрела, мудра и убедљива била је Ивана Терзић, позната чачанској публици и из претходних премијера нашег театра, филозофски замишљеном Братиславу Јанковићу, рекло би се да је овај комад „легао“, делује усклађено са његовим хабитусом, убедљив је био Димитрије Аранђеловић, маркантне у својим улогама Милица Филић и Невена Кочовић… У неким сегментима сврсисходно развучену, представу подупиру те психолошке паузе и тишине, подгревајући неизвесност као принцип читавог комада, идентичан оном трајном екстерном.
Први дијалог, у коме се први пут гледају у очи два пријатеља, један жив, други мртав, и разговарају као два истоветна бића са једне и друге стране огледала догађа се на крају комада у коме Гилгамеш тражећи пут у вечни живот, милошћу богова, сазнаје од мртвог пријатеља да га нема, да је он само „прашина, пепео, блато од земље кога обилазе црви“… Хм, Еп о Гилгамешу је много старији од Шекспира, сигурно га је читао пре него што је зготовио све бизарности свог Хамлета…
У причи о потопу и дрвеној кући у слатководном мору, препознајемо паралелу са библијском Нојевом барком и спасавањем живота у пару од сваке врсте, онда када су богови зла замрачили дивљим кишама и ветровима свет. Свако време је, по свему судећи, на свој начин кроз литератру сачувало ту апокалиптичну слику нестанка света огрезлог у злу и новог почетка са одабранима и најчистијима…
Костими сведени, јунаци готово огољени у својој борби са демонима зла. Тек раскошне тоге одвајају молитвене обреде божанских ликова од свакодневних комбинација и изазова… Посесивност, поткупљивост „женским изворима среће“, клетве, уцене охрабрене снагом пиједестала, трагање за љубављу, по цену и њене куповине… Креирала их је оригинално Велимирка Дамјановић. Једноставна статична сценографија, у функцији целе приче, а дело је Андреје Рондовић. Израдили су је у Удружењу визуелних уметника Чачак Александар Јанковић и Драган Вукашиновић. Добијала је на динамици потезима дизајнера светла које су осмислили Миломир Димитријевић, Андреја Рондовић и Горан Ђудић. Музику комада потписује Јулија Ђорђевић, која је и наснимљени вокал за потребе ове представе, а кришћена је и музика Хјурина Хјумна и Рахима Алхаја. Организатор представе је Миша Раичевић, а дизајн програма и плаката потписује Колме Студио.
Све виђено, евидентно је урађено прецизно и на професионалном нивоу. Градско позориште Чачак, показало је још једном своју виталност, иновативност, оригиналност и озбиљност.
Зорица Лешовић Станојевић
