KROZ BEZUMLJE I OČAJ JEDNE EPOHE…
Upravo ovih dana u izdanju beogradske Izdavačke kuće „Dereta“ pojavio se novi, četvrti roman nagrađivanog čačanskog autora Sava Stjepovića. Provokativnim naslovom kroz – „Prekrasne ruševine“, autor pokušava da odgovori na niz vrlo važnih pitanja. Iako se radnja, najvećim delom, odvija na američkom Zapadu, sedamdesetih godina prošlog stoleća, roman je prilično aktuelan, jer svojim narativom čestito udara na same temelje savremene civilizacije.
– „Ruševine“ se prostiru u više ravni: one pronalaze pukotinu iz koje je nezadrživo krenuo da raste ekonomski fažizam, prate razaranje društvenog tkiva, govore o ukidanju sloboda i pokušavaju da preispitaju neke zadate vrednosti. S druge strane, ma koliko ovaj roman bio oslonjen na izvesne popularne fenomene, on je duboko ukorenjen u tradiciji antičkih poetika. On se ne kreće u prazno. Njegovi junaci imaju u sebi divlje seme, titanska srca, plavu krv, stegnute šake. Oni pokušavaju da se smeste iznad života, ako je tako nešto uopšte i moguće. Svakakvi su zaista, ali makar nisu skloni tome da se prodaju ili da lažu – kaže Savo Stijepović.
Distancirajući se od gotovog „proizvoda“ autoru, po njegovim rečima, „Prekrasne ruševine“ sada izgledaju kao „opasan mehanizam“, jer mu se čini da svakog časa mogu da eksplodiraju. Naravno da mu je bilo zabavno raditi na „takvom stroju“, ali istina, bilo je i naporno, dodaje autor.
– Nije lako prikazati bezumlje i očaj jedne epohe. I uleteti u taj eshatološki ritam. To zabrinjava čitaoca. Ali, to i treba da ga brine. Zapravo, svakome ko prelista prvih nekoliko strana i opazi, pa i perifernim vidom, citate na početku romana, biće jasno o čemu je ovde reč. Ubeđen sam u to da svaki pisac isključivo piše o onome svetu u kome se nalazi, o datom, aktuelnom trenutku. Jasno, on može da piše naučnu fantastiku, istorijski roman ili vestern, ali, to su tek kulise. Ono što se u svakom valjanom romanu nalazi jeste percepcija stvarnosti u kojoj se pisac ogleda. To zrcalo može biti izlomljeno, može biti barokno, može biti deo alhemičarske kuhinje, svejedno. Iza ogledala se uvek nalazi jedna ista slika: pripovedač koji u mladoj noći, pred upaljenom vatrom, na rubu šume ili pustare, govori svoju staru priču o postanku sveta i njegovoj propasti pred široko raširenim i radoznalim očima. O tome je reč – ističe autor.
Sumirajući motive koje povezuje u lanac kojim okiva svoje ogledalo za percipiranje stvarnosti Savo Stijepović i sam smatra da sve skupa izgleda pomalo neobično: Amerika, sedamdesete, rokenrol bekgraund, pustinje, likovi sa margine, sekte, odmetnici, siromašna naselja, uzdrmani rezervati, isposnici, ljudi bez radosti, nemilosrdna svetlost, federalni agenti, mladi gubitnici…
-No, kada se zaroni u svet iz „Ruševina“, sve jednostavno štima. Ceo roman se može posmatrati i kao jedan literarni mozaik ili raskošna, opominjuća freska, ali i kao granično delo: pripovest kroz koju se prolamaju farsa, burleska, pikarski štim, sotija, politički pamflet, avanturistička, drumska novela. Opet, sve je podređeno priči. I pripovedanju. I oblikovanju posebne, pulsirajuće i teskobne atmosfere. Kako se predeli pred junacima dela sve više otvaraju i kako na njihove puteve pada sve jača svetlost, oni iznutra postaju sve mračniji i sve usamljeniji. Što ih, kada se bolje pogleda, čini idealnom lovinom. A zna se dobro ko ide naokolo sa mrežom u rukama i lovi duše – kaže naš sagovornik.
Z. L. S.
PLODAN STVARALAC
Savo Stijepović je rođen 2. januara 1970. godine u Čačku. Objavio je pesničke zbirke „Antologija univerzalizma“ (1994) i „Dekadenca“ (1996), kao i romane „Mahagoni hol“ (2008), „Kameni brodovi“ (2011) i „Sredozemlje“(2017). Priredio je i tematske brojeve časopisa „Gradac“ posvećene Džimu Morisonu, fenomenu panka i Džeku Keruaku. Za roman „Sredozemlje“ dobio je nagradu „Miroslav Dereta“. „Prekrasne ruševine“ su njegov četvrti roman.
