ПРЕДУЗЕТНИЧКИ ДУХ БОЈАНА САВКОВИЋА

– Требало би да запослим још некога, али не смем никоме да понудим плату од 40 и нешто хиљада, мало већу од минималца. Није довољно ни за основне потребе и трошкове. Били бисмо сви незадовољни, тај радник и ја. Зато се нас двојица више ангажујемо, ради отац са мном. Надам се да ћемо, када се будемо преселили у већи простор имати више људи и да ће они боље зарађивати – каже Бојан Савковић, власник предузећа за производњу лепљивих трака ”Веболас”.

Има јасан пословни план. Купио је Бојан плац да гради већи пословни простор, у који могу да стану и веће машине за производњу лепљивих трака. Праве на десетине различитих врста и величина. Остварио је и добру сарадњу са купцима широм Србије. Једино је остао исти број радника, он и његов отац Стево. Тако да су њих двојица и менаџмент и извршиоци. Наравно, када год је потребно, у породичном предузећу помажу Бојанова супруга Јелена и мајка Оливера.

Ипак, није одувек било тако. Бојан је почео у малој радионици у дворишту породичне куће. Тада је имао 21 годину и студирао Технички факултет у Чачку.

– Увек ме је нешто вукло да радим, да производим. Требало је да одлучим – студије или посао. Могао сам обоје, али све захтева време. Нарочито приватни посао! Време, стрпљење, рад. Када сам почео, био сам свестан и да зарада неће доћи одједном. Нисам много ни уложио. У супротном, мога би да очекујем да се врати уложени новац. Помогли су ми родитељи да купим машину за производњу и неопходан материјал. У прво време сам од пријатеља позајмљивао ауто да развозим робу – прича Бојан који је предузетник већ 16 година.

На самом почетку водила га је још једна здрава пословна логика. Када је одлучивао шта ће производити, био је свестан да мора пронаћи купце и понуди им своју робу, а не обрнуто. Имао је и добру пословну идеју – лепљиве траке су свакодневни потрошни материјал и потребне су скоро свима.

– Није ни зарада одмах дошла. Тек после три године сам себи могао да обезбедим пристојнију плату. Сваког месеца је требало платити услуге књиговође, рачуне, набавити нови материјал за потрошњу. Нисам користио ни подстицајна средства, једино су ми родитељи помогли да набавим машину и почнем да радим. Али, прошло је време, док нисам могао да запослим оца и изнајмим већи пословни простор. Он је напустио дотадашњи посао, сада заједно радимо. Свестан сам и да ми је он највећа помоћ и најпоузданији – каже  Бојан.

Осим организације и развоја посла, Бојан је искусио превару. Нешто што се дешава и много искуснијим привредницима. Пре десетак година је изгубио извесну своту новца, која није занемарљива.

– Преболели смо. Да се и тако нешто надоместити радом. Само упорним радом. Чак и у време пандемије корона вируса није било толико лоше, колико сам се прибојавао да ће бити. Сваки посао у животу би ваљало завршити на време. У двадесетим годинама, када још нисам имао породицу, могао сам да будем много стрпљивији и чекам резултате свога рада. Сада, Јелена и ја имамо двоје деце, одговорност је већа – напомиње.

Рад, упорност и стрпљење! То је и његов савет за младе који би се опробали у приватном послу. И после 16 година, Бојан је на послу најкасније до 8 сати, као и његов отац. Остају док не заврше посао. Једина привилегија коју себи покушава да обезбеди су слободни викенди. Рађе радним данима остаје дуже да би суботом и недељом могао да се посвети породици. Тако нешто, када се упустио у посао, није постојало. Радио је скоро сваке суботе.

Без обзира и на отежане услове пословања у јеку поскупљења, Бојан би увек охрабрио младе да започну сопствени посао. Могу да користе и субвенције, али није потребно понављати шта је пресудно. Оно што и остали привредници стално истичу и што би ”Веболас” требало да одведе у већи пословни простор и да запосли више људи који ће пристојно зарађивати. За сада, Бојан и Стево раде у изнајмљеном простору ублизини Спомен-парка.