– Није он био спреман да људим пружа само помоћ из своје делатности, већ је увек био вољан да саслуша и њихове животне приче. То му је код бројних пацијената подизало углед, не само као стоматолога, него и човека који зна да саслуша друге… – речи су професора и књижевника Миће Миловановића о познатом чачанском доктору стоматологије.
Од маја прошле године др Радич Војиновић није међу живима. Како је напоменуо и професор Миловановић, неће остати упамћен само као врсни стоматолог. Оставио је и значајну књижевну заоставштину. Написао је др Радич Војиновић шест дела, „Било па прошло“, „Војиновићи у Атеници“, „Скраћене приче“, „У оно време“, „Приче и придике.“ Последње, „Догодило се некад, негде и некоме“, постхумно је представљено.
Представљање његових књига организовало је Завичајно друштво „Чачани“ на празник Сретења Господњег. Носталгично и достојанствено. Тако би најкраће могло да се опише то вече, посвећено једном породичном човеку, специјалисти дечје превентивне стоматологије, писцу, старом Чачанину. Наравно, највише је било речи о давно прошлим временима, о детињству др Радича Војиновића… Рођен је у Атеници 1937. године.
– Ко је волео др Радича Војиновића, мора волети и његове приче. Оне су доказа да је наше памћење иконично. Никада не памтимо онако како је било, него онако како се у нашој свести уобличило, а уобличи се да траје и греје. Сећања из детињства су зато најлелујавија и најпоузданија. Рад времена их чини бисером у шкољци и свако их има као благо које се носи до потоњег уздаха да би нам осветлило пут. Детињство је наше златно доба. Проверавамо себе по томе колико смо детињства сачували, са свим у складу са речима Достојевског да читав наш живот зависи од неколико лепих успомена из доба када смо се срели са светом, а писање се рађа из потребе да нека обасјања поделимо другима… – сматра др Владимир Димитријевић. Иако није био присутан те вечери, Димитријевићев приказ о књижевном делу познатог чачанског стоматолога прочитао је Раденко Ћурчић, члан Друштва „Чачани.“
Подсећа нас др Димитријевић и да се у тим причама сачуване и успомене на атеничке винограде. Нема ни њих више, али је довољно поменути их да би се у мислима ређале слике…
Људи који су га добро познавали, осетили су и колико је човекољубац био др Војиновић.
– Моја ујна Дара је била рођена сестра Радичеве мајке Олге. Тако смо се нас двоје дружили у раној младости у Шошићима у Трнави. Упознала сам га као девојчица од пет, шест година, а њему је тада било 12. Увек је волео децу – подсетила је Милица Допуђа, председница Управног одбора Завичајног друштва „Чачани.“ Напоменула је и колико су у животу др Радича Војиновића били важни ћерка Маријана, супруга Јела, унук Никола, зет Иван.
ОД ДЕТИЊСТВА ДО ТРЕЋЕГ ДОБА
Помиње он у својим делима и порекло Војиновића, пацијенте, многе догађаје из стоматолошке праксе, људе из окружења. Како примећује Мића Миловановић, имао је др Радич и одличну моћ запажања.
– Осећање потребе да се приближи много тога што се човеку на животном путу дешава, није ретка појава. Многи то чине да би оставили траг у времену, други да би сачували од заборава оно што им се дешава и то не морају бити људи од пера који стварају дела трајне или пролазне вредности. Радич не спада ни у једну од ових категорија. Он има истанчан осећај за проток живота и жубор времена. У његових шест књига могу се наћи бројни примери опсервације човека који свим својим чулима доживљава оно што се збива у његовом ближем и даљем окружењу и прохујалим временима. У широком распону, од детињства до трећег доба, бројни текстови у облику кратких прича евидентирају све оно што његовом будном оку није могло да промакне… – навео је професор Миловановић.
И он је назначио да је др Радич оставио вредну књижевну творевину. Те приче су написане јасним стилом, мноштвом речи које данас могу да звуче архаично.
– Његове приче могу се сматрати правим медаљонима. Остају као драгоцени записи из разних времена, као брана неумитном забораву и пролазности свега – уверен је Мића Миловановић.
ПРИЈАТЕЉСТВА
Представљање књижевног стваралаштва др Радича Војиновића било је и сећање на праве животне и породичне вредности. Не само у својим причама, већ и на личном примеру стално је показивао да их чува и преноси. Важан део тих вредности су дружења и пријатељства која негују и „Чачани“.
– И зато што др Радича знам из ране младости, драго ми је да је наше Завичајно душтво организовало промоцију његових књига. И „Чачани“ негују традицију и обичаје и добро дошли на наша дружења – позвала је Милица Допуђа и навела бројне манифестације које друштво организује током године.
Пријатељској и носталгичној атмосфери у кафеу „Цезар”, 15. фебруара, допринели су и Мира Аћимовић и Слободан Невољица, чланови Завичајног друштва који су читали приче др Војиновића. Музичар Дуде Лукић свирао је на усној хармоници његове омиљене песме, руске баладе.
