„ИСТОК ЈЕ СРБИН. ПРАВОСЛАВАЦ.”
Сабрање око писане речи којом је изнедрена романескна прича о јунаку Истоку, многобројне Чачане је у среду, 3. марта 2022. године, у Клубу Дома културе подсетило на значај спознаје унутрашњег света књижевних јунака. Тематски ослоњен на јасне фронтове, роман „Седам чуда” Ђорђа Ћирјанића завредео је пажњу пишчевих суграђана кроз програм који је уприличио Дом културе у Чачку, а надахнуто га водила Милкица Милетић, уредник Књижевног програма. Осврте на психолошке набоје јунака, структуру романа „Седам чуда” и својеврсни одзив књижевне критике чачанска публика је чула од самог аутора Ђорђа Ћирјанића и Немање Вељовића Субросе. Изражајним читањем прозних пасажа, одломака из романа, публици је делимичну перцепцију Ћирјанићевих „Седам чуда” приредила супруга аутора, Маја Ћирјанић.
Одабир да се приповеда о животној борби Истока, о његовом унутрашњем ратишту на коме су супротстављени реалност и нада, суровост болести и ишчекивање, аутор истиче у уводном делу књижевне вечери:
– Неке литературе није било, ово је неко опште знање које је преточено у овај роман. Врло свесно и намерно сам правио Истока Стоисављевића таквог какав јесте. Намерно нисам давао детаље о монаху Кирилу, јер су у структури овог романа апсолутно сувишни, тек неки бљескови његове прошлости се појављују, али они ништа не одгонетну о њему самом. Најбитније је да сам хтео да се базирам на психолошку олују главног јунака од момента безнађа до момента оздрављења и после тога до момента схватања да ништа није тако како је мислио да јесте када је био болестан, него је све, заправо, нешто другачије.
Плетиво књиге чачанског аутора своје нити је пажљиво увезивало нарацијом и дијалозима којима врхуни намера самог Ћирјанића – оформити свет књижевног дела смислено и сврсисходно, метафорично, а опет јасно:
– Постоји тај моменат да његово име није случајно и постоји прича о Истоку и Западу и Северу, али, конкретно, Исток је, заправо, један део нашег јунака Истока и није чудо ни што је раније био болестан, па онда оздрављење, па олује итд… Дакле, постоји једна прикривена слика иза свега. Ништа није случајно. Од појаве игумана до тога да игуман даје своје срце да Исток живи два живота и све оно што му се накнадно дешава, просто морало је да се деси да би се дошло до наслова романа „Седам чуда”.
Жељу да публици расветли кључне тачке у роману пажљиво водећи вече о роману, Милкица Милетић се инспиративно, с разлогом надовезује на Ћирјанићеву потребу наглашавања да „ништа није случајно“. Милетић је отпочетим говором аутора о елиминацији случајности отворила дијалог, упутивши му: „Игуман Кирил који се појављује као неки други живот, дакле, он не живи само један живот, њему је дато да живи два живота, већ живот човека чије срце је добио. Ти на неким местима експлицитно наглашаваш да нико није овде без неког задатка, да ниједно људско биће и да ниједно биће уопште није на Земљи без неког задатка и да је то оно основно што човек кроз живот треба да схвати и да прати.”
Роман „Седмо чудо”, четврти роман Чачанина, био је у 2020. години у најужем избору за награду „Мирослав Дерета”. Објављивању овог романа претходили су романи „Исповест Миње Јанковића” (2012), „Жртве лажи” (2014) и „Наслеђе” (2021). Жанровску разноликост условљену диктатом срца у пренесеном и у дословном значењу писац романа истиче:
– Што се тиче тематике романа, ми смо покушали да објаснимо комплексност саме приче. Дакле, сама прича иде тако да се ми бавимо емоцијама главног јунака, све оно што он пролази од тренутка неке спознаје да њему нема дугог живота, па све до оздрављења и даље радње. Сама радња је прилично спора, успорена и сведена на једну просторију са два лика и тим неким успутним који долазе и одлазе. Главна радња је сазревање главног јунака кроз неке недаће које пролази, а које уопште нису мале. Роман сам окарактерисао као мој први роман тока свести, што он у некој својој варијанти и јесте, али није само то с обзиром да сам ја изразио и драматуршке тачке. Ту је комбинација жанрова у самом роману, с тим што је то при осврту на емоције и њихово сазревање. „Седам чуда” у тумачењу самог наслова могу да образложим да су чуда нешто у шта сви верујемо или не верујемо, чуда су нам потребна, његова чуда су истинита, али, заправо, он не схвата да је он сам један од њих, а након тога схвата да је инструмент да би се добило „Седмо чудо” и да би се тако добио наслов романа. Комплексно је, тешко објаснити, али најбитније од свега је то да је емоција главна. Немања је поменуо колико имамо мало описа прошлости игумана Кирила, а он је подједнако важан лик у књизи. То уопште није било важно, јер важно је шта овај момак Исток Стоисављевић проживљава кроз игумана и све остале око себе и уз самог себе. Зато бих ја роман и окарактерисао најбоље као роман тока свести. Дефинитивно тако и треба приступити њему као неком жанровском облику – рекао је аутор.
Жељу да се свака нит у роману пажљиво исплете, а да се сходно томе и фабуларно клупко размотава у свим својим значењским слојевима писац романа објашњава кроз потребу да се пажљиво именује главнии јунак: „Исток је Србин. Православац. Заправо, та болест његова је болест свих нас и наших народа, а онда и оздрављење. Све те недаће које се даље догађају су нека наша историја, садашњост и, вероватно, будућност. Та политичка конотација постоји, али је дубоко скривена као нешто секундарно, али опет као нешто без чега се не може у данашњем свету.”
Жеља да будућим читаоцима укаже на људску повезаност и ток живота који је донекле у трагању врхуни Ћирјанићевим истицањем поуке романа о Истоку: „
– Мислим да је главна порука овог романа да свака особа у нашим животима, па чак и оне које не познајемо или оне на другом крају света, одређују неки ток нашег живота да можда ни сами то не знамо. Просто, сви смо ми некако увезани негде и свако од нас утиче на живот неког другог. То и јесте најважнија порука романа.
У складу са претходним, свим будућим читаоцима наговештена је својеврсна визионарска порука коју роман носи сходно свакодневици коју потреса људска болест, ратовање унутар и ван човека, непрестано трагање за оним што нас окружује и одређује. Порука романа отуда је својеврсна награда која читаоцу најчешће дође откривањем сопства, разоткривањем свега што отежава самоспознају човекову.
Милица Матовић
