Чувено дело из 15. века „Докази историје” византијског историчара Лаоника Халкокондила, у преводу на српски језик др Дарка Крстића и др Александра Стојановића представљено је у понедељак, 6. новембра у Малој сали Градске библиотеке Чачак.
О значају овог издања осим аутора су говорили и др Владимир Димитријевић и Слободан Николић.
Ако бисмо хтели укратко да кажемо нешто о овој књизи онда бисмо рекли да је то прича о Трибалима (Илирима) и њиховом пореклу и миграцијама, нагласио је Николић у уводном обраћању. Превод је обухватио оне сегменте Халкокондиловог дела који се директно или индиректно тичу Срба, а тих делова нема мало јер је аутор од свих византијских писаца највише говорио о Србима. Превод ове публикације на енглески језик изазвао је незадовољство код Крстића и Стојановића с обзиром на то да ко познаје старогрчки језик зна да су на самом почетку коришћене речи које немају адекватно значење. Стога су се они упустили у језичку анализу, јер су се обојица школовала у Солуну и изучавала подробно овај језик.
Како Халкокондил само на једном месту користи етноним Срби, а у свим другим случајевима говори о Трибалима најважније питање је било установити ко је тај народ. Он децидно наводи да су Трибали најстарији народ и да су староседеоци на овим просторима. Др
Крстић се осврнуо и на један моменат у историјском дискурсу, а који се везује за неке од актуелних уџбеника историје за средње школе у којима се неутемељено наводи да је словенско становништво при досељавању на Балканско полуострво ту затекло албанско живље. Он пак и ово питање везује посредно за Халкокондила који је у свом истраживању обухватио проблематику досељавања и одсељавања становништва, а које се непосредно односи и на албански народ, тврдећи да они нису Илири, већ да су досељеници са Кавказа.
Будући да су теме везане за статус Косова и Метохије у формирању идентитета нашег народа увек актуелне не само за стручну јавност, већ и у свакодневним разговорима, аутори посебно истичу значај записа Халкокондила о Косовском боју, а који се јавља у две верзије, турској и византијској. Према турској верзији султан Мурат је већ био победио Србе у боју и кренуо да их гони, али је покушавши да убије једног српског војника задобио од њега ударац копљем у груди. Халкокондилу ова прича није била уверљива, као ни преводиоцима његовог дела, јер је, према речима аутора, наивно поверовати да је силни владар сишао с коња да би усмртио непознатог ратника противничке војске. Према мишљењу преводилаца византијска верзија је вероватнија. Халкокондил истиче да се, пре но што је сама битка почела, десило нешто несвакидашње. Наиме, постојао је претходни договор између Кнеза Лазара и Милоша Обилића, да Милош тобоже пређе на турску страну. На основу овог описа читалац може да закључи да је Обилић био племић и врхунски ратник, те да је султану импоновало да један такав човек пређе на његову страну, истакли су преводиоци. Аутор, такође, закључује да је тиме Милош Обилић стављен раме уз раме са Херкулом, Леонидом, Александром Великим и другима, па је сасвим неосновано и даље говорити о Милошу Обилићу као неисторијској личности.
Током представљања књиге Владимир Димитријевић је истакао да превод Халкокондиловог дела управо стаје на пут аутохтонистичкој причи о томе да су Срби све сами открили о својој прошлости и доказује да је за сазнавање истине о прошлим догађајима потребно увек испитивати проверену историјску грађу, попут ове. Како се у неколико превода на друге језике препознаје свесно учитавање и нетачно превођење, поготово на оним местима која су од круцијалног значаја за одређивање порекла неког народа, Крстић и Стојановић су тежили да уваже принцип научности и проверљивости информација, па су упоредо с преводом дали и предложак текста на старогрчком.
Промоција књиге је заокружена питањима публике која је била разноврсна и врло заинтересована за ову тему, а то је потврдила и препуна сала Библиотеке.
Извор: Градска библиотека
