-Обележавања јубилеја су драгоцени поводи да се сетимо великих стихова и великих песника, а 90 година од рођења Бранка Миљковића је потврда да је Миљковић и те како жив у непосредној перцепцији његових стихова – рекла је, поред осталог, професорка Јелена Младеновић из Ниша, члан овогодишњег жирија за доделу Дисове награде, у петак, 10. маја, на предавању насловљеном „Мисао која тражи песника Бранка”. Предавање је одржано у оквиру 61.Дисовог пролећа, након изложбе из легата Народног музеја из Ниша постављене у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у Чачку, 25. априла, истим поводом. Јелена Младеновић предаје српску књижевност на Департману за србистику Филозофског факултета у Нишу, бави се књижевном критиком и историјом књижевности.
Своје темељно и занимљиво предавање о Бранку Миљковићу, Јелена Младеновић је започела свесно из личне перспективе напомињући да у животу „воли синхроницитете”, «воли када се ствари поклапају», а које препознаје и на свом путу до свевременог песника. Наиме, њен отац је пореклом из Заплања, Заплањске котлине као и отац Бранка Миљковића. Сви њени одласци у Заплање «пуни су знакова поред пута», а већ одавно као саобраћајни знак на улазу и излазу из места стоје исписани Бранкови стихови „Ко не уме да слуша песму, слушаће олују”. По много чему ове визионарске стихове, препознајемо нешто модификоване у хиту „Пљуни и запјевај моја Југославијо”, популарног „Бијелог дугмета”. У Улици Љубе Дидића бр. 9 у Нишу, налази се Миљковићева кућа, некада на периферији, данас у ширем центру Ниша. Говорећи о детаљимима који, према њеним речима, „стално призивају Бранка Миљковића изван књижевне”, Јелена Младеновић већ 15 година живи управо у Улици Бранка Миљковића и свакодневно помиње, изговара и чује његово име.
Будући да је била у тиму који је радио ново издање сабраних дела Бранка Миљковића, Младеонивићка је предавање фокусирала на своју улогу у приређивању другог од четири тома. Подсетила је да прву књигу сабраних дела чини његова поезија, другу расуте песме из рукописне заоставштине, трећу есеји, избори из критике, преводи, а четврту документи и преписка.
-У другом тому су се нашле песме које је слао у Летопис Матице српске које нису објављене. Имала сам прилику да се у Музеју сусретнем са рукописаним песмама које никада и нигде нису публиковане и питала сам се зашто. Превагнуло је у мени оно књижевно-историчарско да се сагледа све од једног уметника, иако су слабијег уметничког квалитета… Ту су стихови из писама, дописница, свеске исписане у гумназијским данима, концепти никада објављених збирки – рекла је професорка Јелена Младеновић, истакавши да су за Миљковића поезија и живот један ток, и да их тумачи узајамним корелацијама.
Истраживање је засновано на обимној грађи коју од формирања музејске збирке 1971. године у Народном музеју у Нишу чине: 1.649 предмета, 592 књиге, 432 аутографа (рукописа Бранка Миљковића).
ДВЕ ЛИНИЈЕ РАЗЛОГА…
Одговарајући на занимљиво питање „Због чега је Бранко Миљковић популаран и зашто га читају?” предавач је истакла „две линије разлога”:
– Први разлози леже у његовој поезији, али не у тропима, савршеним метафорама, метрици стихова, већ у филозофемима, који извиру из његовог образовања, какви су «Поезију ће сви писати», «Уби ме прејака реч», (стих издвојен из веће песме посвећене Томичићу, као посебна песма „Епитаф”), „Смртоносан је живот, али смрти одолева”, „Ко не слуша песму, слушаће олују”… Квалитет је херметичност његових стихова који имају два сасвим различита значења која се не потиру. Вредност врхунске поезије је у томе што ће добити нова тумачења. Друга линија разлога је сам Миљковићев живот и мистериозна смрт. Имамо ли у 21. веку право да се оглушујемо о то питање које нам историја сервира као чињеницу? Његова породица никада није прихватила званичну верзију о самоубиству – каже Јелена Младеновић.
На основу рукописа из нишке Гимназије она сазнаје шта је све читао, шта је писао о Шекспиру, како га је тумачио, написао есеј о њему, каква су била његова размишљања о свему што је учио и читао, у којима се види синтеза свих његових знања… Свестан тога, он је горд, охоли дечак, егоцентричан, егописта, надмен, невољен, али имао је покриће за све то, јер – много је знао! Све што је писаоодражава његову велику ерудицију.
ЖИВОТ ЈЕ ПОЕЗИЈА…
Децентна је Младеновић и у ишчитавању и новом тумачењу Миљковићеве песме „Узалуд је будим”, коју су углавном тумачили у љубавном кључу, док је она сматра родољубивом.
-Песме из гимназијске свеске настале 1948. су родољубиве и у дослуху су са епском поезијом. Миљковићев патриотизам почива на идеји српства и Србије, ако је тема мајка – онда је српска мајка, ако је тема отаџбина – увек је Србија… – говорила је Јелена Младеновић и задржала се на љубавној поезији, посебно се осврнувши на писма упућена његовој гимназијској, али неузвраћеној љубави Љиљани Илић Крстић, и занимљиву причу о томе како су она стигла у Музеј у Нишу, тек након смрти њеног супруга.
-Писао јој је песме, сонете. Поезија је била његов живот, шта год да је писао говорио је да је то поезија. Читао је на француском. Као гимназијалац имао је идеје да пише драме са епским предлошком. Важно поетичко место у његовом стваралаштву имају сан, цвет, заборав и петраркистички обрти у демонтирању «младалачког бунцања», као назива своја љубавна писма, након неузвраћене љубави… – говорила је Младеновић и навела да је Миљковић желео да буде признат државни песник.
Гошћу је представила библиотекар Тања Вуковић и позвала публику да погледа изложбу «Бранко Миљковић – писма и посвете из заоставштине” кустоса нишког Музеја Јелене Богдановић, у Галерији Библиотеке, коју чине оригинална писма, дописнице, лични предмети песника, књиге са посветама, преписка, поезија исписана руком…
Зорица Лешовић Станојевић
