U svečanoj sali Gimnazije održano je predavanje pod nazivom “Nova prošlost”, u čast naših predaka koji su prešli Albaniju u Prvom svetskom ratu. Organizator Pavle Savićević, učenik četvrtog razreda Gimnazije, ovo predavanje je posvetio pradedi Janku. “Ovu priču sam želeo da podelim sa đacima i ostalima koji su zainteresovani za ovu temi. Ali, ne kao “predmet” hvale, već kao podstrek da se i drugi ljudi sete svoje prošlosti, koju ne bi trebalo da zaboravimo. Baveći se ovom temom posetio sam Krf i ostrvo Vido, a pronašao sam i slike svog pradede”.
Pavle smatra da mladi nisu dovoljno zainteresovani za prošlost, a trebalo bi da budu ponosni na istoriju i pretke koje smo imali:
– Ako razmišljate kao ja, onda i vi volite nove stvari, novu odeću, nov automobil. Volimo nove avanture, igračke, sviđaju nam se novije stvari i želimo da nam sve bude novo. Međutim, problem sa takvim stvarima je da novina ne traje dugo. Veoma brzo svaka nova stvar postaje stara. Pogledajmo naše ormare, garaže, ili kutije igračaka vaše dece. Slike otpada ukazuju da sve novo ubrzo postaje staro. Mi žudimo uvek za novim. Dok misao o novim stvarima prolazi kroz našu priču, pitajmo se šta je to čemu zapravo žudimo u novim stvarima? Da li je to možda potreba da ublažimo neka proživljena iskušenja iz prošlosti?
Ono što je zaključio naš mladi sagovornik kroz svoje istraživanje jeste da sva iskušenja u životu treba da prebrodimo i da stvorimo novi identitet, novu budućnost, ali i novu prošlost:
– To za čim žudimo, a verujem da će ovo mnoge iznenaditi, jeste slika nove prošlosti koja nas ne opterećuje, stvarajući u nama neki novi život. U vezi sa ovom temom želeo bih da sa vama podelim priču mog preminulog pradede Janka, skromnog domaćina iz Bresnice. Janka je pogodila teška sudbina, jer se našao u periodu oko dva velika rata. Sticajem okolnosti učestvovao je u Prvom svetskom ratu i povlačio se zajedno sa našom vojskom preko Albanije, koja je bila jedini put za spas naše zemlje, jer smo bili okupirani od strane neprijatelja. Velika nesreća ga je snašla, jedna ratna granata je pala toliko blizu njega da mu je povredila vilicu izbacivši je iz prirodnog položaja, on je tako prešao tu albnsku golgotu u užasnim uslovima. Tada su mnoge invalide i ranjenike saveznici prevozili u francuske strateške baze na severu Tunisa. Moj pradeda je završio u najsevernijem gradu u Tunisu, u Bizerti. Francuski vojnici su bili veoma predusretljivi prema tom srpskom stanovništvu, a najviše se istakao tadašnji guverner Bizerte, Emil Geprat. Kasnije, kada je došao u zvaničnu posetu Beogradu, posle završetka rata, 1930. godine nošen je na rukama Beograđana od železničke stanice do Slavije, a ulica kojom su ga nosili ima njegovo ime. Iz Bizerte Janko je prevezen brodom do Marseja zbog operacije i ugradnje veštačke vilice i odatle je poslao pismo mojoj prababi Budimki. Kasnije se vratio u Srbiju posle svih tih iskušenja, ali to nije bio kraj njegovim mukama. Janko i Budimka su imali desetoro dece, a moja baba je bila deseto dete. Nažalost, doživeo je da mu petoro dece premine od bolesti, ili neke druge nesreće. Našao se i u Drugom svetskom ratu, gde je morao da krije jedinog preostalog sina od mobilizacije, da bi sačuvao lozu Nenadića. I prababa i pradeda su preminuli iste godine 1947, a onaj jedini muški njihov potomak nije imao dece.
Posle svega, Pavle kaže da se nameću pitanja: “Da li je zaista potrebno čuti priču o jednom starcu koji je bio verovatno psihički uništen? Da je isti starac mogao da ispriča ovu priču, zar se ne bi osećao potišteno?”
– Teško je preneti priče o mukama i ratu. Jedan od odgovora na ovo pitanje je sledeće: ja nisam ono što su mi drugi učinili, ja nisam ni ono što sam sebi učinio, već u kakvom sam odnosu sa Bogom. Bog voli čoveka i to je ono što čoveku daje identitet. To je ono što je dalo hrabrost i posebnu snagu i pradedi Janku, bez obzira na muke koje je prošao. Kada je čovek voljen od Boga i porodice, on se oseća novim. To je način da se prevaziđu stradanja i iskušenja koje čovek u životu prolazi i da pokuša da nastavi život posle svega toga. To je način života na koji nas Bog poziva – da budemo voljeni i da volimo, i tada postajemo novi – naglašava Pavle Savićević.
Ipak, kako kaže, mi ne želimo samo nov identitet, već i novu budućnost:
– Ako je čovek prošao kroz mnoge muke, onda taj doživljaj teži da zauzme čitavu njegovu pažnju i da ga zatvori u prošlost. Čovek, gledajući u prošlost pokušava da misli i o budućnosti, baš kao i vozač koji vozi dok istovremeno gleda i u retrovizor svog automobila. Doživljaji iz prošlosti nas vode da sagledavamo i život u budućnosti. Čovek traži novu budućnost, nov identitet, ali i novu prošlost. U tom slučaju moramo da prevaziđemo iskušenja i istrajemo u veri. Baš kao i deca dok se igraju i naljute jedan na drugoga, pa kažu: “Povuci reč”. Čak i da dete to želi da uradi, ono ne može da opovrgne ono što se prethodno dogodilo i povuče tu izgovorenu reč. Mi žudimo za novim identitetom i novom ličnošću. Mi žudimo za novom budućnošću, ali i za slikom nove proživljene prošlosti.
Osim Pavla, takođe učenik četvrtog razreda Jeremija Baralić, govorio je o svom pradedi, a gimnazijalci Miloš Niketić i Aleksa Radovanović obogatili su predvanje muzičkim numerama “Tamo daleko” i “Kreće se lađa francuska”, posvećenim Prvom svetskom ratu.
N. R.
