РОДИТЕЉСКА ПРИПРЕМА ЗА ШКОЛСКУ ГОДИНУ ДЕТЕТА
Како се припремити за прве школске дане? Да ли ће моје дете бити довољно зрело и спремно? Када је најбоље да набавим прави прибор, колико му је тежак ранац…? Хоће ли мој ђак бити задовољан ранцем, свескама и свим потребним када своје упореди са осталима? Каква је средина у којој ће се адаптирати на дане уз књигу? Да ли ће за мој новчаник имати разумевања ценовни ранг свега што је једном школарцу неопходно? Најзад, хоће ли моје дете бити прихваћено међу вршњацима у читавој школској средини и да ли ће то бити узајамно? Како ће моји пријатељи на друштвеним мрежама доживети објаве и фотографије о поласку мог детета у школу?
ПУТ ИЗМЕЂУ РОДИТЕЉА И УЧИТЕЉА
Питања која се окупљају око првог септембарског дана у почетним школским недељама добијају своје одговоре јасним следом, чак и пре предшколског узраста детета. На родитељску пажњу усмерену на ђака, нарочито на првака и на полазак у школу, чин који је усхићење и својеврсни стресни период по родитеља и школарца, јасно се дају одговори на све недоумице. Решење за претходно наведено се формира васпитањем, учењем по моделу (дечијим угледањем на родитеље као праве узоре), правовременим разговорима родитеља са дететом и одабиром да школа чији ће постати ученик буде пријатељ и други дом детету. Учитељ као стуб, носилац тих дана, стоји да школски кров детету топлином свог приступа обоји у период васпитања и образовања које ће тако постати целоживотно.
„ТЕСТИРАЊЕ” РОДИТЕЉА
Међутим, до васпитних и образовних циљева које је формирала школа као установа не долази се само чином уписивања. Након тестирања ђака за упис у школу, долази вишегодишње „тестирање” родитеља. На који начин се то врши? Својеврсно тестирање родитеља, заправо, представља тестирање њихове спремности да буду дечија подршка не само у подстицајном, моралном, духовном смислу, већ и у финансијском смислу.
Свеске различитих карактеристика, оловке, лењири, гумице за брисање, прибор за ликовну културу, адекватне пернице, ранчеви…а, онда, подједнако пресудно за неометано праћење наставе јесте и уџбенички комплет – да ли је то све што је неопходно? Данас, у ери у оквиру које се развијају дигиталне компетенције детета још Дигиталним светом као предметом које ученик добија још у првом разреду, диктира се потреба да ученици поседују мобилне телефоне, таблете, лаптоп рачунаре и слично. На овакав осврт који је само за почетне дане школе, или на делић док се прибор не замени новим сходно потребама, када се придода пресудни осврт на финансијски статус родитеља, да ли сви можемо погледати паралелно у новчаник и задовољно лице детета?
ПОГЛЕД У НОВЧАНИК И НА ЗАДОВОЉНО ЛИЦЕ ДЕТЕТА
Рекламе су отпочеле на телевизији, подсећају нас портали издавачких кућа, књижара, маркета, тржних центара да је време школи, да су попусти, снижења… Свакако, родитељи су управо ти купци који на данашњи ценовни ранг просечног доручка и ручка свакодневно троше више од хиљаду динара. Уколико се осврнемо на уџбенике појединачно, читанке, радне свеске и слично, долазимо до податка да је за уџбенички комплет потребно издвојити више од 15.000 динара. Без обзира на издавачке куће за које се школа као установа определила, ценовни ранг једног уџбеника је оквирно око 1000 динара, углавном и нешто више.
Када мајке размисле о гардероби, а очеви о потреби да с јесени огрев мора бити обезбеђен, а нарочито у последњих неколико месеци поскупљења у свим сферама потребног за одвијање пристојног људског живота, све више остају неми пред издацима. Отуда се у предстојећим данима који су пред полазак у школу неретко може чути да се купују и половне књиге, а да се радне свеске и прибор који мора бити купљен скромно и обезбеђују. Уколико за једну графитну оловку треба више или нешто мање од стотину динара, колико и како у потрошачку корпу издвојити остатак као што су, гумица за брисање, дрвене бојице, фломастери, свеске различитих величина и корица?
Одговор на питање је једноставан: да бисте погледали задовољно у новчаник и у лице свог детета, неопходно је данас много раније отпочети одвајање новца за припрему за школу. Нажалост, сведочења о немаштини је све више сходно актуелним проблемима данашњице, а које деца не могу да поимају с једне стране, а ни родитељи да испрате и правовремено регулишу.
НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА СУ СВИ СРЕЋНИ И ИМУЋНИ?
Свакодневица и носи потребу приказивања свега на друштвеним мрежама, на месту где су сви задовољни и имућни, наравно, бар наизглед. Желећи да озваничи полазак детета у школу и да тако шире подели своје дане радости, узбуђења и поноса, савремени родитељ то неретко прикаже на интернету фотографијом и описом у оквиру исте родбини, познаницима и пријатељима, као и осталим интернет корисницима. Да ли онај ко представи на друштвеној мрежи ђака на исти начин школарцу вољно приступа да га осамостали при учењу, правом усмерењу ка обављању школских обавеза? Да ли је овај дигитални свет релевантан или оправдава сумњу која је прерасла у клише обојен иронијом да су „на друштвеним мрежама сви срећни”? Праве одговоре и делотворно реаговање на све дилеме најчешће не решава фотографија или коментар корисника, на њих одговарају удружено жеља, пракса, жива реч, рад, труд и истрајност.
САВРЕМЕНИ РОДИТЕЉ ЈЕ НА МЕЂИ
Савремени родитељ је врло често на међи, стоји између замисли коју има за будућност детета и релевантног стања које му је понекад испуњено дилемом, тешкоћом и упитаношћу над тренутном ситуацијом. На прагу ка решењу смернице могу бити јасне: превасходно треба слушати савест коју диктира потреба да се уз новац данас преживљава. Такође, савети стручних сарадника у настави су изузетно значајни, поштовање дечијих права, али и свест о дечијим обавезама морају се сусрести, удружити приликом сваког додира са књигом или са вршњачком средином. Благовремени разговори са учитељима, педагозима и психолозима родитељу омогућавају да сигурним корацима оспособе своје дете у средини која ће бити повољна за његово адекватно сазревање кроз образовање, али и кроз васпитање и социјализацију.
На неопходној „школи о новчанику” да би се заиста кренуло у нову школску годину, делом говори циљ да образовање све више постаје оптерећујуће по финансијске способности просечне породице. Најзад, надолазећа времена диктирају ситуације да се народ освешћује несразмерношћу потреба и расположивих средстава, те да се немаштином и однароди. Школовање, ипак, није привилегија имућних друштвених слојева, већ оних који спознајући значај образовања тако остају истрајни! Отуда образовање, иако пропраћено новчаном подршком родитеља, не опстаје само на основу материјалних вредности пре првог школског звона!
Милица Матовић
