У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца.
У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља.
У Недељу Отаца (познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу, који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.
Дочекујући празник насветијег Рођења на земљи, српски народ и Српска Црква у три недеље пред овај празник обележавају наше овоземаљске породице, а које су Цркве у малом и слике љубави Божје у Светој Тројици. Дакле, то је типично српско слављење, као што је и крсна слава типична српска светковина. У књизи Веронаука у кући из 1982. године пише:
„Припреми овог најрадоснијег дана, искључиво у нашем српском народу, посвећене су нарочито три последње недеље пред Божић за које наш народ има и специјалне називе: Детињци, Материце и Оци, као и за дане уочи самог празника; Туциндан и Бадњидан.“
У овим, припремним, недељама пред Божић народни обичаји су, углавном, свуда исти. Најпре очеви и мајке, у трећу недељу пред Божић, која се зове Детињци, изјутра рано “везују” своју децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се “дреше”. Пошто је то увек недеља око Светог Николе, то обично “Свети Никола ујутру доноси деци поклоне.
У другу недељу пред Божић, која се зове Материце, очеви и деца “везују” мајке (матере), а оне им се “дреше”. У недељу пред сам Божић, која се зове Оци, мајке и деца “везују” очеве, а они им се “дреше”. Ово, узајамно, “дрешење” је међусобно чињење поклона љубави, што ствара празничну, свечану атмосферу у породичним хришћанским круговима. Такву, празничну, атмосферу створили су источни мудраци светој породици Богодетета поклонивши Му се у Витлејемској пећини, уз дарове; смирне, тамјана и злата. Символика овог узајамног “везивања” и “дрешења” деце и родитеља јасна је; припремамо се за дочек најрадоснијег празника хришћанског – Божића, који је помирио човека са Богом одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога.
У жељи, дакле, да Његов долазак сачекамо везани најчвршћим везама међусобне љубави, јер је и Он – Божић – Љубав, која је “свеза савршенства”, и ми се о Детињцима, Материцама и Оцима међусобно “везујемо” и “дрешимо”. То везивање и дрешење превазилази наше породичне кругове и простире се на рођаке, пријатеље и све наше познанике, и тако настаје спонтано опште српско, православно-хришћанско прослављање везивања и дрешења пред наступајући празник Рођења Спаситељева, који је одрешио Адама и Еву од вечне смрти и подарио им живот вечни.
Тако је искључиво српски народ осмислио на свом сопственом искуству наш хришћанско-православни календар, који је уједно и српски народни календар. Детињци, Материце и Оци су, дакле, наши народни празници нанизани у претпразништву Рођења Христовог, тако да су у средини Материце, дан мајки, јер је мајка веза по којој “да није мајке, ни света не би било”.Материце су празник Светих српских мајки, Детињци су дан Свете српске деце, а Оци – дан Светих српских отаца, чији се број не може избројати. Празници који нам предстоје управо су опомена да је породица најважнији елемент сваког друштва. Уколико је породица јака, јако је и друштво. родитељи и деца међусобно су повезани и испреплитани нераскидивим везама. Посебно би требало напоменути Детињце.
Наиме, деца немају могућност зараде и њихово одрешивање је њихово приношење. Потребно им је да одвоје од себе самих и да се одреше родитељима. Да принесу своју, јединствену, жртву, да нацртају нешто, насликају, направе, штеде од џепарца… а најбитније од свега да искрено, побожно, и свесно прихвате и разумеју ко су и шта су родитељи у њиховим животима. Да се створи једна хармонија и однос захвалности. Господу је мило када види било чији труд. Млади себе приносе учењем, добрим резултатима у школи, културом и васпитањем, а изнад свега љубављу коју узвраћају својим родитељима и, касније, свима у околини. Уколико се најмлађи на време упуте у вредности и моралне врлине, друштво не може бити угрожено.
Текст приредио вероучитељ Ђорђе Чоловић
