ЦЕМА – ДЕБАТА О НОВОМ ЗАКОНУ О СОЦИЈАЛНОМ ПРЕДУЗЕТНИШТВУ
Дуго се у Србији чекало на правни оквир за социјално предузетништво, који обувата све рањиве, социјално угрожене и тешко запошљиве групе. Велики је број заинтересованих – особе са инвалидитетом, жене старије од 45 година, жртве породичног насиља, бескућници, бивши осуђеници… Тек недавно, у фебруару ове године, после вишедеценијског рада на Нацрту, донет је Закон о социјалном предузетништву. Да ли је и колико примењив, зашто и како се мора додатно регулисати прописима, шта нуди већ постојећим предузећима, а шта онима који тек намеравају да их оснивају, како држава и локалне самоуправе могу да и кроз јавне набавке допринесу бољој примени, колико је важна улога будућих савета, шта од Закона очекују управо они због којих је донет – теме су о којима се говорило на јавној ТВ дебати „Солидарно предузетништво у контексту друштвених промена“. Дебату, коју су пратили представници чачанских удружења, организовао је Центар за мониторинг и активизам (ЦЕМА) у уторак, 24. маја, у Регионалном центру за стручно усавршавање.
ПРИМЕР ДОБРЕ ПРАКСЕ „ЖЕНСКИ ЦЕНТАР“ УЖИЦЕ
Како су, много пре Закона, Ужичанке успеле да остваре једну добру причу о солидарном предузетништву говорила је Марина Туцовић, менаџерка „Женског центра“. Она је оценила да је добро да је Закон донет и да је ово најбоља варијанта од свих ранијих покушаја.
– Најзначајније је што овај Закон не предвиђа нову регистрацију, већ препознавање постојећих социјалних предузећа, тако да је то за нас највећи бенефит. Али, Закон је само правни оквир, први степеник, јер је пракса нешто друго. Зато морају да се донесу подзаконска акта, да се ускладе са другим законима, посебно онима који се односе на економско пословање. Потребан је конкретан сет подршке, пореске и финансијске олакшице. Без тога нећемо далеко стићи – рекла је Туцовић, наводећи да је ужички „Женски центар“ од 1997. године почео са оснаживањем жена, посебно из рањивих група, укључујући и жене на селу. Први економски програм оформили су још 2000. године, са жељом да помогну женама које су у транзицији остале без посла. Десет година касније, Марина, инжењерка по образовању, и сама се нашла у тој ситуацији. Тада је дошла у „Женски центар“ и покренула једну занимљиву, и како је пракса показала, у великој мери реалну причу, са многоструко позитивним ефектима и резултатима. Тренутно „Женски центар“ запошљава четири жене са инвалидитетом и једну самохрану мајку. Баве се прикупљањем, прерадом и апциклажом текстилног отпада. Део, односно очувану гардеробу донирају социјално угроженим породицама. Тачније, ову одећу стално прима 280 породица у Златиборском округу! Други део Центра је радионица за апциклажу текстила, од кога, затим, праве разне производе. У развојном делу, од оног што се не искористи, производе рециклирано текстилно влакно. До сада је кроз „Женски центар“ прошло више од 20 жена, од којих су три сада пензионерке.
– Захваљујући својој економској иницијативи развијамо програме који су прилагођени потребама и могућностима, а уједно решавамо проблем отпадног текстила, који је велики. Највећу подршку од почетка имамо од грађана из локалне заједнице – каже Туцовић.
На питање, како се позиционирају на тржишту, она је одговорила:
– Бити социјални предузетник није лако. Ми још трагамо за својом јасно дефинисаном тржишном нишом. Она постоји, али није довољна да би се обезбедила потпуна одрживост онога што радимо. Још увек се ослањамо на донаторске програме… Ми и не треба да будемо профитабилни, јер наш циљ је решавање друштвеног проблема – оценила је Туцовић.
ПОТРЕБНИ ДОДАТНИ МОДЕЛИ ЗА ЈАЧАЊЕ ЗАКОНА
Један од учесника дебате, Борислав Новаковић, социолог из Новог Сада и народни посланик у будућем сазиву Републичког парламента, сматра да доношење Закона омогућава само нека решења, али да има много недостатака, који морају бити кориговани.
– Закон је корак више у односу на претходно стање, али два корака иза онога што нам заиста треба. Европска тенденција је да „трећи сектор“, који чине тешко запошљиве категорије, обухвати бар 10 одсто укупно запослених. Нажалост, ми смо знатно испод европског просека, јер је у Србији то сведено на свега 0,6 одсто. „Посао“ сваког закона није да нас приближи решавању неког проблема, већ да он буде иза нас. Србија мора бити друштво једнаких шанси, а то се, нарочито, односи на теже запошљиве категорије становништва… Законом је дефинисано да у Савету, који треба да опредељује политику у домену социјалне солидарности и предузетништва, буду представници јавног и приватног сектора, удружења… У њима би требало да буду и представници струке – социолози, психолози, лекари, дефектолози, који раде са овим групама и који проблем могу расветлити из једног другог угла. Савет не треба да брине само о утрошку средстава, већ и о резултатима пројеката, који се мери бројем запослених, оних чија је егзистенција решена – рекао је Новаковић.
Његов колега из Чачка социолог Горан Јаворац сматра да је изостала шира јавна расправа пре усвајања Закона, а очекује се да примена почне тек крајем године. Он је навео примере земаља које су уз Закон усвојили и моделе за његово јачање. Један од њих су „социјални“ тендери, односно да одређене јавне набавке буду са социјалним елементима…
Мирјана Станојевић, која је 20 година председница Удружења дистрофичара Моравичког округа, изнела је замерку да у локалном Савету за запошљавање, нема представника цивилног сектора, нити синдиката. Надлежнима у Градској управи упућен је предлог да се у Савет укључе невладине организације и синдикати. Како је рекла, добили су обећања да ће тако бити…
Према проценама у Србији послује око 1.200 социјалних предузећа. Како закључују у ЦЕМА, „успостављени правни оквир ће имати позитиван утицај и на укључивање других кључних актера који су неопходни за развој социјалног предузетништва, као што су финансијске институције, међународне организације и донатори, који ће моћи лакше да креирају посебне инструменте и програме за ове категорије. Такође, у систем подршке моћи ће да се укључи и приватни сектор… Наравно, веома значајну улогу у успостављању солидарних бизнис модела имају и јединице локалне самоуправе“.
В. Т.
