PRAVE VREDNOSTI U TEMELjIMA PORODIČNOG PREDUZEĆA ”UNIPLAST”

Jovanovići. I oni jedinstveni, kao i ostali nosioci jednog od najčešćih prezimena kod nas. Započinjemo priču iz poslovnog sveta, porodičnog preduzetništva Čačka koje je odavno prešlo granice Srbije i osvojilo jednu po jednu evropsku zemlju.

”Uniplast” dogodine slavi 30 godina postojanja. Osnovao ga je, sada najstariji, Dragan. U stopu su ga od malena pratili sinovi Radovan i Đorđe. Tako je ostalo do danas. Glavna pokretačka i stručna snaga Jovanovićima u proizvodnji medicinske, farmaceutske i kozmetičke opreme je majka i supruga Gordana, diplomirani hemičar. Najveći deo svog radnog staža provela je vodeći porodičnu radnju svog oca Mihaila Vujovića ”Foto Miki”. Kada su nove tehnologije potisnule i Mikijeve fotografije, Gordana je nastavila da radi u ”Uniplastu”.

Preduzetnički duh podmladak nije sticao samo od roditelja i majčine porodice. Draganov otac Borisav je četiri decenije bio poslovođa u ”Remontu”. Kasnije je nastavio isti posao da radi u preduzeću svoga sina. Zato je malopre i pomenuto da je Dragan sada najstariji Jovanović, onaj koji je oblikovao i učvrstio porodično preduzetništvo.

– Radio sam osam godina u ”Univerzalu”, kao pravnik, a onda pravio aluminijumsku stolariju, pre nego što sam osnovao preduzeće. A kada se to dogodilo, bili smo na dva mesta. Naši prozivodni pogoni nalazili su se u ulicama Cara Lazara, u kući mojih roditelja i Kralja Petra, porodičnom domu moje supruge. Ta dva pogona su radila u gradu do pre dvadesetak godina, kada smo premestili proizvodnju u Preljinu. Išli smo korak, po korak – kaže Dragan.

– Mi smo svaki raspust provodili u našoj firmi. Sa nama su radili i naši školski drugovi. Tada smo često voleli da se šalimo da radimo kod ”cara” i ”kralja”, s obzirom na nazive ulica u kojima se naša firma nalazila – pričaju Radovan i Đorđe.

Oba brata su diplomirani tehnolozi. I oni, kao i njihovi roditelji, beogradski studenti. Stariji Radovan (38), završio je hemijsko, a Đorđe (32) farmaceutsko inženjerstvo. Baš ono što je trebalo ”Uniplastu”. Radovan je kao jedan od najboljih studenata mogao posle fakulteta da ode u Holandiju. Ali, odabrao je da se vrati u rodni grad.

– Otac nije zahtevao da se vratimo u firmu. Jedino je tražio da završimo započete studije i da se na vreme izjasnimo može li da računa na nas ili da traži druge ljude sa kojima će raditi i voditi firmu – napominje Đorđe.

SA PAVLOVIĆEVOM U POSLOVNI SVET

Kada je Dragan započinjao samostalni posao, imao je pomoć i podršku Milete Mihailovića, nekadašnjeg vlasnika ”Spektra”. Pomogao mu je da započne proizvodnju medicinske opreme. U početku je ”Uniplast” pravio kutije za Pavlovićevu mast od 125 mililitara. Kasnije se proizvodnja širila na medicinsku, farmaceutsku, kozmetičku opremu i ambalažu. Od dva pogona u gradu, ili radionice, nastala je hala u Preljini, potom fabrika, savremeni poslovni prostor, opremljen mašinama najnovije generacije. ”Uniplast” ima više od 200 proizvoda, kao i staklenu ambalažu. Osvojio je tržišta bivše Jugoslavije, Albanije, Nemačke, Austrije, Holandije, Italije, Gruzije. Poseduju sve neophodne sertifikate za proizvodnju. Vodeći proizvođač i distributer plastične ambalaže zapošljava više od 40 ljudi. Preduzeće danas objedinjuje proizvodnju, trgovinu i usluge.

– Bilo je teških, prelomnih trenutaka. Tada se svi angažujemo, porodica, zaposleni. Od kada aktivno brat i ja radimo u ”Uniplastu”, porasli smo petnaestak puta. Godišnje, od 20 do 30 odsto, što je zasluga svih zaposlenih i naše porodice – kaže Radovan.

NA POSAO BEZ TESKOBE

Korak sa savremenim dobom, još jedan poslovni put uspeha porodičnog posla i, ne samo to. I za nova otkrića, razvoj nauke i dualno obrazovanje, koji su Jovanovićima sastavni deo poslovanja, su potrebni ljudi. I svaki čovek na svoj način može da doprinese sopstvenoj i dobrobiti preduzeća.

– Naša poslovna filozofija je ”Mi smo jedna duša, zajedno dišemo”! Ima i onih koji su više od 20 godina u našem preduzeću. Sa radnicima nemamo klasičan odnos vlasnika i zaposlenih. Mogu da nam kažu sve što misle i kada nismo u pravu. Bez ikakve zadrške. I oni moraju da budu zadovoljni i jedino tako možemo da napredujemo. Ne želimo da na posao dolaze sa osećajima teskobe. Svakome pružamo mogućnost da sagleda svoje poslovne mogućnosti i usavrši ih. Ja sam u firmi zadužen za razvoj, a Đorđe je bolji operativac. Otac je zvanično direktor. Ali, nisu važni naši poslovni položaji, mi smo tehnolozi, potrebni su nam menaxeri, ljudi koji bi nam predlagali šta i kako da radimo – napominju Đorđe i Radovan.

Krajnje je vreme da pomenemo i da je Radovan gradski većnik zadužen za privredu. Oženjen je Natašom, koja je pedijatar i imaju dvoipogodišnjeg Mihaila. Đorđeva supruga Jelena je farmaceut. U međuvremenu je i njihova majka postala penzionerka. Iako nisu zvanično u firmi, žene su stručna i moralna podrška i porodižni posao im je sastavni deo života.

– Nikada nisam ni pomišljao da radim u državnim preduzećima. Ujutru se budim sa poslovnim problemima, donosim ih kući na kraju radnog dana. Sa njima spavam, sa njima živim. Znaju privrednici o čemu govorim, ali ne bih mogao drugačije da zamislim svoj život – kaže Radovan.

ZARADIO NA PUTU OKO SVETA

Mihailo Vujović, Radovanov i Đorđev deda, otvorio je fotografsku radnju u centru grada, pre, skoro 70 godina. Koliko je Foto Miki bio dobar poslovni čovek i marketinški stručnjak, najbolje svedoči priča sa njegovog putovanja oko sveta.

– Pročitao je u ”Politici” primamljivu ponudu za put oko sveta. Pozvao je našu baku i rekao joj: ”Mico, idemo”. Ona mu je odgovorila: ”Odakle ti pare” i nije htela da pođe sa njim. Deda je pozajmio, možda sadašnjih 20, 30 hiljada evra. Putovao je ”Boingom” 707, dugoprugašem, našim prvim avionom koji je prešao Pacifik. Bilo je to 1971. godine. Ostalim putnicima je ostavio poruku: ”Na sedištu 136 je Vaš lični fotograf, koji će ovekovečiti Vaše putovanje po svetu”. Tako je uspeo da proputuje, vrati dug i zaradi. Zaradio bi on i više da poruke nije napisao na ćirilici, tako da pojedini Slovenci i Hrvati nisu zatražili njegove usluge – pričaju Radovan i Đorđe. Iako je završio samo zanat, njihov deda nije bio jedino dobar u poslu. Naučio je nemački jezik da bi mogao da nabavlja materijal za radnju. Bio je samouk. Samostalno je učio i esperanto…