БРАЈАН РАШИЋ, ЈЕДАН ОД НАЈВЕЋИХ СВЕТСКИХ РОК ФОТОГРАФА
Брајан Рашић, британско-српски фотограф, рођен је у Београду 1954. године. Одрастао је на Дорћолу. Почео је да се бави фотографијом у младости, радећи из хобија у комшилуку, преко аналогног апарата “Кијев”. Од 1973. живео је у Цириху, а потом се 1979. године преселио у Лондон, где је изградио каријеру. Радио је са већином планетарних музичких звезда и готово да нема новина које нису објавиле неку његову фотографију, наводи се, између осталог, на Википедији. Старије генерације, углавном љубитељи рок музике, знају да је Рашић чувени рок фотограф, који је направио светску каријеру и овековечио једну музичку епоху. На почетку “Ролингстонс”, Дејвид Боуви, Дејвид Гилмор, Ерик Клептон, Ејми Вајнхаус, Ени Ленокс, Иги Поп, “Џенесис”, Принц, па југословенске музичке легенде осамдесетих година, али и ди-џејеви и MTV звезде… Наравно, многима је био званични фотограф. Као део тима Ејми Вајнхаус фотографисао је њен последњи концерт 2011. године, у Београду. Урадио је фотографију за коју је те године добио награду британског листа “Гардијан”. У чему је тајна ове сјајне каријере, ни сам Брајан Рашић не зна. А када би то знао, патентирао би и продао, шаљиво каже у интервјуу у за “Чачански глас”.
МАГИЈА ТАМНЕ КОМОРЕ
Можете се похвалити са лондонском и светском каријером. Како сте се заинтересовали за рок фотографију и уопште за фотоапарат?
– Данас деца брже долазе до свих информација, а седамдесетих година је некако све било спорије. Добро је то, јер су постојали различити људи, различити интереси. То је била потпуно другачија прича, ако си хтео да будеш фотограф, то је био твој свет. Привукла ме је магија тамне коморе, белог папира, стварање слике… То ми се много допало. Прве, руске апарате, узимао сам од тате, малтене да он не зна. Касније, ни ја нисам волео да некоме позајмљујем апарате. То се не ради. На почетку гледаш чувене фотографије великих фотографа и пробаш све. Прво сам радио уметничке фотографије. Сликао сам све, посебно на почетку. Волео сам да сликам природу и људе, наравно. Али, највише сам сликао друштво по нашим журкама и за нове године, како би се ти тренуци овековечили. Ту су биле и лепе девојке, па сам сликао и девојке. То је била магија. Нисмо сви били фотографи, као данас. Немам ништа против данашњег времена. Али, данас кад се сликамо телефоном, одмах гледамо, бирамо, бришемо, ова фотографија је добра, ова није. Заиста је био специјалан осећај кад у руци имаш апарат и фотографишеш, као и ишчекивање да направиш фотографију и покажеш је људима. Ставиш филм у апарат и радиш. Свако има своје око и другачије види. Седамдесетих година сам много волео музику. Почеле су у Београд да долазе стране групе, Тина Тарнер, “Дип Парпл”… Другачије је било време. Узмем апарат, нико ме ништа не пита, дођем испред бине, направим слике. Тако је кренуло… Сећам се да сам све те фотографије правио за друштво које је било на концерту. Касније су те слике лепили на зид. То је био мој животни пут. Ја нисам ништа ни хтео, ни планирао. Не, само сам пратио осећај који ме је водио.
ОДЛАЗАК У ЦИРИХ И ЛОНДОН, НЕКИ ДРУГИ СВЕТ
На позив ујака из Швајцарске, 1973. године сте отишли у Цирих. Колико је тај одлазак утицао на Ваше фотографско опредељење?
– Ту откривам неки други свет. У септембру 1973. године сам први пут у животу гледао “Ролингстонсе”, у Берну. Наравно, потом и многе друге бендове. За све њих сам знао још док сам био овде, захваљујући мојој великој љубави према музици. Али, у Швајцарској су ми се мало “пореметиле” ствари, видео сам мој омиљени бенд, то је било невероватно. Тешко је објаснити. Данас седнеш у ауто или авион, одеш и гледаш концерт… Људи долазе из целог света да гледају Пол Макартнија кад негде свира. Све је то лепо, осим што су карте много скупе, све скупље. Али, у то време, кад видим “Ролингстонсе”, као да је Свети Петар сишао с неба. Незамисливо. На пример, 1978. сам гледао концерт AC/DC, поред мене Бон Скот, или Ангус Јанг, који је сад сед, има белу косу. Он је држао на раменима Бона Скота, покојног. За то време су били мало чудни, сиђу са бине у публику, а то је за мало место, око 1.000 људи, било невероватно. Сви гледају и не могу да верују. Био сам на пола метра од њих. Тако сам се мало “отровао” рокенролом, осетио ту енергију и још више сам заволео да сликам и, наравно, да слушам плоче.
Како сте стигли до Лондона?
– Све се некако повезало. Једног дана, 1979. године, сасвим намерно, али без икакве идеје нашо сам се у Лондону. То је била чудна година. Чуо сам од старијих људи, Енглеза, шта ће код нас да се догоди. Причао ми је и отац моје девојке. Нисам веровао. Када је умро Тито, ја сам већ био у Лондону. Схватио сам да ћу ту остати, али не цео живот. Надовезивале су се ствари, пуно концерата, који су били скупи. Карте су, рецимо, биле четири фунте за велике концерте. Сналажљивост је била важна. Да не бих куповао карте, позивао сам компаније плоча, оне ми дају “photo pass”, па сам могао да гледам бесплатно концерте и да сликам. Успео сам да се повежем са Београдом и тако је кренула прича за магазин “Џубокс”.
ПТИЦЕ КОЈЕ СЕ ПОНЕКАД СРЕЋУ У ЛЕТУ
Својевремено, осамдесетих година, позвао Вас је уредник “Џубокса” да фотографишете бендове за које у Лондону тада нисте чули…
– Моја каријера је везана за иностране групе. Али, дођу неки наши нови бендови, питају хоћеш ли да сликаш, кажем – хоћу, што да не, никад се не зна. То су били “Шарло акробата”, “Идоли”, “Електрични оргазам”, који су ми временом постали драги пријатељи. Овде сам мало био присутан, нисам много радио. Међутим, имам дивне успомене. Радио сам и фотографије за своју душу, као на чувеном концерту “Бијелог дугмета”, код Хајдучке чесме, 1977. године. Постали смо пријатељи. “Бијело дугме” дође у Лондон да снима плочу, дружимо се, сликамо се, или дођем овде и траже да сликам Брегу у Студију 5, у Београду, где је завршавао албум. Мени је то било драго. Понављам, ја сам волео музику, ишао на концерте, у “Пиониру” сам гледао “Бијело дугме”… Тако сам упознао и Брегу, са којим сам и данас добар пријатељ. Углавном, то су све моји добри пријатељи и познаници, како Бајага каже, ми смо као птице које се понекад срећу у лету.
“ДЕСИЛА МИ СЕ ДОБРА КАРИЈЕРА, ТО МИ ЈЕ ЖИВОТ ДАО”
Како сте постали један од најбољих светских рок фотографа, у чему је тајна успеха? Фотографисали сте више од 8.000 концерата…
– Да, радио сам страховито много, пошто сам био “гладан свега”, поготову у почетку, дешавало се да одем и на три концерта за једно вече. Наравно, то се временом променило, јер човек мора мало да мисли и на себе. Био сам толико “гладан” да сам само “грабио”. Дођеш из Југославије у свет, и све ти је отворено, све је могуће. Једноставно, десила ми се добра каријера. Питају ме људи како радим? Стварно не знам, када бих знао – ја бих патентирао, па бих онда продавао. То ми је живот дао. Вероватно је то нека звезда коју сам пратио, можда, несвесно. Али, и свесно, пошто сам желео да направим добру фотографију. Када човек нешто жели, ствари су лакше. Истина је да су у то време, када сам ја све то хтео, желео, волео и радио, фотографи били нешто другачији. Неки су ми касније постали пријатељи, нема их више међу нама, нажалост. Вицан Вицановић, озбиљан фотограф. Доживео сам да Вицан дође у Лондон, да се дружимо са Шербеxијом. Спајају нас посебне приче, као и данас младе фотографе. Постали смо породица, фамилија. Ја имам фамилију широм света. Много сам путовао завхављујући овом послу. Са неким људима не можемо да се видимо често, али кад се сретнемо само наставимо претходну причу. То је лепота нашег заната. Могу само да кажем – Богу хвала. Сви имамо своје животне приче. Ово је моја. Пратио сам моју звезду водиљу и дотакао сам врх. На крају, ја себе сматрам радним фотографом, јер већ 45 година живим само од фотографије. То је моја професија. И данас, кад не радим, ја живим од фотографије. “Getty” продаје моје фотографије широм света, имам више од 100.000 слика, сваког месеца од њих добијам уплату, а то је мали део моје каријере. Имам сасвим пристојне месечне приходе. То је минули рад, али се радило више од четири деценије. Вероватно је то и заслужено. Ако Бог да и моја деца ће имати апоене, докле год постоји свет, неко ће да прави паре од тога што сам ја урадио.
Имате две кћерке. Да ли су наследиле Ваш таленат?
– Не, нису. Млађа ћерка је креативна, наследила је моју уметничку линију, она је унутрашњи архитекта, али није дизајнер. Има озбиљну професију, ради за највећу британску архитектонску фирму. Старија ћерка ми је подарила унуку, најлепшу на свету. Моја деца су најуспешнији део мог живота. Оне су мој понос.
Нела Радичевић
“БЕНДОВИМА ВИШЕ НЕ ТРЕБА ФОТОГРАФ”
Ваше фотографије су препознате широм света. Сликали сте стотине импозантних имена из света музике, путовали с њима, проводили месеце на турнејама…
– О мојим фотографијама неки људи знају и више од мене. Шпански фанови ми кажу да има много мојих фотографија, да су штампане и на плочама, да имају албуме група са мојим сликама… Данас бендовима више и не треба фотограф. Прошла су та времена… Дају фотографима да сликају концерте, али из даљине. Ја сам са “Стонсима” био на бини, то је била невиђена привилегија. Имам дивне фотографије и из мањих клубова у Француској, до концерта у Рио де Жанеиру, где је било два милиона људи… Просто ми је незгодно да причам, то су светске приче. Уследило је време када су бендови почели да уводе правила. Некада си могао да сликаш колико хоћеш, а потом је било могуће снимити само по три песме на концерту. “Ролингстонси” су дозвољавали да се сликају две песме, ја сам наравно снимао цео концерт. То су посебне привилегије. Али, ја сам тада радио за њих, почев од 2006. године и концерта у Рио де Жанеиру. За њих, као и за друге велике бендове, морао сам све сам да урадим, да сликам, одем у хотел и целу ноћ радим, обрадим фотографије и ујутро им покажем моје слике, да они кажу која може у јавност, а која не може.
МОЖДА, НАЈВИШЕ ВОЛИМ ФРЕНК СИНАТРУ
Поред рок музике, шта још волите да слушате?
– Људи се чуде што ја од свих уметника, можда, највише волим Френк Синатру. Волим и “Ролингстонсе”, али Френк Синатра… Имам много његове музике, не усуђујем се да кажем све, али скоро све. Наравно, ту је и Том Џоунс, кога знам и кога сам више пута срео. Радо слушам музичаре, уметнике који су се дружили са Елвисом, певали са Џенис Џоплин, наступали са “Битлсима”. Музика постоји, не могу све да волим, али могу да чујем…
