Позоришна представа: „Сан Славије“
Позоришна представа: „Сан Славије“ у продукцији „Чешка беседа“ из Београда, у суботу, 2. новембра 2024. године биће изведена сцени Културног центра „Мија Алексић“ у Горњем Милановцу.
Шeсти прojeкaт Чeшкoг пoзoриштa – прeдстaвa „Сaн Слaвиje“ гoвoри o судбини Toмaшa Maсaрикa и o њeгoвим вeзaмa сa Србимa, њeгoвим сaрaдницимa. Пoсeбнa пaжњa je пoсвeћeнa Maсaрикoвoм пoбрaтимству сa Jeрeмиjoм Нeдићeм из Teoчинa.
Aутoр тeкстa и рeжиjу потписује: Рaсткo Jeвтoвић.
Улoгe тумаче Joсип Ишeк (Влaдимир Спичaнoвић / Mиoдрaг Mишкo Toмић), Aлeксaндрa Сaњa Сaлoм, Срђaн Сeрђo Ajвaз, Jeлeнa Вeлимирoвић, Сaшкa Врaнкoвић, Љиљaнa Пeтрoвић, Никoлa Дукић, Maркo Кoвaчeвић, Пeтaр Вeкoвић и Кaтaринa Ивaнoвић.
Наратори су Хaнa Гoлднeр и Рaсткo Jeвтoвић. Музику потписују Aлeксaндaр Прaдaл и Влaдимир Ђeкић, а кoстимoгрaфиjу Mиoдрaг Mишкo Toмић.
Почетак представе је у 20 сати.
Преузимање бесплатних улазница на билетарници велике сале, радним данима од 11:00 до 20:00.
Прича о Томашу Масарику и Јеремији Недићу
Томаш Масарик, је био политичар, филозоф, социолог и новинар. Предводио је покрет који се залагао за независност Чешке и Словачке од Аустроугарске царевине. За председника републике је изабран чак три пута – 1920, 1927. и 1934. године, мада је Чехословачком руководио од њеног формирања 1918. године. Убраја се међу најпоштованије личности свог доба.
Масарик је рођен 7. марта 1850. године у радничкој породици у Моравској, која је у то време била део Аустријског царства. По националности је био Словак из Мађарске.
У школу је кренуо са шест година, да би двадесет година касније докторирао филозофију у Бечу. На постдипломским студијама упознао је Шарлоту Гариг, коју је и оженио 1878. године. Свом презимену придодао је презиме супруге. И ако је Шарлота била ћерка чувеног њујоршког банкара, живели су скромно. Имали су четворо деце, а Шарлота је из поштовања према супругу научила чешки језик.
Ванредни професор филозофије на Прашком универзитету постао је 1882. године Ту је, због својих политичких ставова и идеја стекао огромну популарност. Нападао је аустроугарски савез са Немачком, као и њену империјалистичку политику на Балкану. Бранио је права Срба и Хрвата, нарочито у време анексије Босне и Херцеговине 1909. године. Политичком снагом приморао је цара Франца Јозефа да ослободи Србе оптужене за велеиздају Хабзбуршке монархије у монтираном загребачком процесу.
Почетком Првог светског рата, због противљења аустроугарској ратној политици и залагања за оснивање државе која би обухватала: Чешку, Моравску, Словачку и Шлеску (део данашње Пољске) Томаш Масарик је осуђен на смрт. Био је принуђен да емигрира на запад Европе. Савезнике је тражио у Британији, Француској и САД, које су и признале стварање Чехословачког националног савета.
Након распада Аустроугарске, чехословачка народна скупштина изабрала је Томаша Гарига Масарика за првог председника новоосноване земље. Као „Ослободилац” и „Отац Чехословачке”, стално је био заузет решавањем кризе настале сукобом чешких и словачких странка. Био је један од првих политичких лидера у Европи који је изразио забринутост због успона Хитлера и нацизма. Поднео је оставку 14. децембра 1935. године, због старости и лошег здравља, а наследио га је Едвард Бенеш.
Томаш Масарик је преминуо 14. септембра 1937, у Лани (Чешка) у 87. години.
Побратимство са српским сељаком
Томаш Масарик, професор Прашког универзитета, упознао је Јеремију Недића априла 1910. године током боравка у Србији. Док је у селу Теочин, у Рудничко-таковском крају, причао са сељацима како би упознао српски народ, један од њих се издвојио, рекавши му “Ја Вас, господине професоре, познајем”.
- Не мора човек човека лично да види да би дошло до познанства, ја сам читао Ваше чланке из области славистике, које су објављивале “Мале новине” и “Политика” – рекао му је Јеремија, који је тада имао 57 година.
Масарик се изненадио што се један сељак интересује за славистику, па је до касно у ноћ остао да прича са њим. Сутрадан, за ручком су се и побратимили, прича је Момчила Пауновић, колекционара, историчара и управника Дома културе на Руднику.
- Писма из Прага у Теочин и назад размењивала су се пуних 26 година. Јеремија никада није пропустио да свом побратиму честита рођендан и Дан државности Чехословачке. У писму из 1935. године Јеремија пише да су његова три сина, Милан, Милорад и Милош, учествовали у Великом рату и да су се сва тројица вратила са Карађорђевом звездом – највреднијим одликовањем. Тада је позвао Масарика да дође у Србију. Недуго потом из Прага је стигао одговор: “Побратиме, на тебе је ред, дођи у Праг, бићеш гост мог дома”.
И Јеремија Недић, сељак из Теочина се запутио у Праг. У традиционалном српском оделу, на одредиште је стигао 4. фебруара 1936, носећи поклоне за побратима – испричао је Пауновић.
Чешка и Југословенска штапма тога доба писала је о овом догађају.
- Након свечаног ручка, ћерке Томаша Г. Масарика, др Алиса и Олга, предале су поклоне оцу, које му је из Србије донео пријатељ. Поклони су били: сушене шљиве пуњене језгром ораха из Шумадије, два ћилима која је изаткала унука Јеремије Недића и на крају српски опанци. Када је узео тај поклон у руке, Недић је подсетио побратима да су такве опанке носили поносни српски ратници, који су храбро бранили своју отаџбину од многих освајача. Са тим речима је опанке предао господину председнику – пише “Политика”.
Годину дана после овог сусрета, 19. септембра 1937. у Србију је стигла вест да је чехословачки председник умро после дуже болести. Јеремија, који је тада имао 85 година, за смрт побратима је сазнао у Чачку. Истог тренутка упутио се на Масарикову сахрану. Кренуо је у пратњи унука, о свом трошку, истим возом којим је за Праг пошла и званична државна делегација Краљевине Југославије.
На вечни починак Масарика је испратило више хиљада људи. Шпалир се у једном тренутку размакао и ковчегу је пришао српски сељак у народној ношњи… Затим се у поворци придружио члановима најуже породице покојника.
- Сусрет између мртвог Масарика и српског сељака, његовог пријатеља и побратима, био је дирљив. Стари Јеремија није могао да задржи сузе. Плакали су и они који су овај призор гледали – писала је ондашња “Политика”.
Јеремија Недић није био богат човек, зато је прича да о свом трошку, са унуком оде у Праг још дирљивија. Према причи Момчила Пауновића, у повратку са сахране су остали без новца, па је унук морао да изађе из воза на станици у Новом Саду. У Теочин је дошао тек након што су му деда и отац, по брату послали новац за карту назад.
Јеремија Недић преминуо је 1939. године. Чехословачко посланство у Београду тада је у име породице покојног председника Томаша Масарика и народа Чехословачке породици Јеремије Недића упутило телеграм саучешћа.
