ПРВИ ПУТ ИЗВАН СТАЛНЕ ПОСТАВКЕ МУЗЕЈА ВОЈВОДИНЕ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У ЧАЧКУ
Ексклузивна изложба, први пут измештена из сталне поставке Музеја Војводине „Тамо, где сеоба завршава – од римске Паноније до данашње Војводине“ отворена је у среду, 16. августа, и трајаће до 17. септембра у Галерији Народног музеја у Чачку, у оквиру програма прве националне Престонице културе. Реч је о комплексном пројекту који је поред републичког Министарстава културе и покрајинског Секретаријата подржала и Фондација Нови Сад – Европска престоница културе. Отварању су присуствовали мр Тијана Станковић Пештерац, директорка Музеја Војводине и ауторка изложбе, професор Радослав Миленковић, редитељ и Владислава Канингтон, сценографкиња. Госте из Новог Сада је у име установе домаћина поздравила Делфина Рајић, директорка чачанског Музеја наводећи кратко њене сегменте.
Мултимедијалну поставку чине непроцењиви експонати, три античка римска шлема из 4. века опточена златом, филмски есеј „Трагови сеоба“ и монодрама „Крв и блато“, која ће током трајања изложбе у Чачку бити изведена три пута. Прво извођење је било у петак 18. августа, а наредна два ће бити 7. и 15. септембра.
ФИЛМСКИ ЕСЕЈ: „ТРАГОВИ СЕОБА“
Пројекција, за ову прилику, наменски сачињених кратких анимираних филмова обухваћена филмским есејом „Трагови сеоба“ у продукцији „B light Video Beograd“ сведочи о потрази за местима где су пронађена два позлаћена шлема у Беркасову и једног на граници између села Јарак и Хртковци.
„Трагајући за местима на којима су пронађени ови шлемови, путовање аутора филма претворило се у сведочење о траговима сеоба које су се дешавале вековима. Причајући својим савременицима причу о местима археолошких открића позлаћених римских шлемова из 4. века, језик филмске уметности допире до дубљег и обухватнијег значења појма сеоба и људске судбине на овим просторима, од античког времена до данашњих дана“ – бележи режисер Радослав Миленковић.
Изложени музејски експонати могу се посматрати и као неми сведоци миграција, као искуства које историјски није страно на нашим просторима у свим временима.
– Најновија генетска истраживања доказују да су мешања становништва, која јесу продукт миграција, била знатно већа него што се претпостављало. Гледано са таквог стајалишта, историја сваког народа, на неки начин, постаје историја миграције и дискриминације. И ми смо данас сведоци те историје… – истакла је, поред осталог, ауторка изложбе.
Полазни мотив и основу читавог пројекта подупире и роман „Сеобе“ (1929) Милоша Црњанског, који каже: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема.“
ЧЕТИРИ ОД 15
Укупно их је 15 у свету а, чак четири су у Србији. Музеј Војводине је једини музеј на свету који у својој античкој збирци баштини три позлаћена римска шлема из 4. века нове ере, који су поред штампаних паноа са легендама на којима су представљени и сви други шлемови у Европи, изложени у чачанском Народном музеју. Ваља рећи да их је сразмерно моћи, богатству и трајању Римског царства, чак 13 векова, необично мало, само 12. Добили су назив по месту открића и то су шлемови типа Беркасово, истакла је ауторка изложбе и пројекта мр Тијана Станковић Пештерац, напомињући да се у њих убрајају и они који су сачувани само фрагментарно. У Србији су откривена два у Беркасову, један на граници атара села Хртковци и Јарк, један у Београду. У Немачкој су пронађена три, Мађарској два и по један у Хрватској, Холандији, Румунији, и Италији.
– Два позлаћена шлема из Беркасова, села у близини Шида, доспела су у Војвођански музеј 1955. године. Мештанка Ангелина Вркатић, копајући своју њиву наишла је на нешто не знајући о чему је реч. Било је послератно време и у страху од неексплодираних граната којих је било доста у сремским њивама, тај део оранице није обрађивала неколико година. Када се охрабрила да ископа пронађене предмете, један шлем је оштетила мотиком. Покушала је да их прода, али је од једног новосадског јувелира сазнала да није реч о масивном злату већ танкој позлати, тако да ће предмети имати већу вредност ако се нађу у Музеју. Убрзо су за њено откиће сазнали и тадашњи кустоси Војвођанског музеја, Шандор Нађ и Мирјана Манојловић Мирјански – говорила је Тијана Станковић Пештерац о открићима ових шлемова, тврдећи да је реч о „класичном закопаном благу“ по које је неко планирао да се врати…
Трећи позлаћени шлем откривен је приликом дубоког орања 2006. године, када је Живко Рајаковић из села Хртковци ископао мали сиви керамички крчаг. Према његовим речима, у крчагу се налазила сребрна позлаћена оплата умотана у свитак, велики број нитни и украсних округлих закивака и две сребрне копче. Пре него што се обратио Музеју Војводине, комаде сребрног позлаћеног лима је исправио и залепио на картонску подлогу, не знајући њихову функцију и намену. Да метал „памти“, потврдили су рестауратори, јер су се приликом формирања шлема комади сами савијали и уклапалу у првобитни облик, навела је Пештерац.
Најатрактивнији међу познатим примерцима касноримских шлемова је шлем број 1 из Беркасова, високог сјаја, украшен умецима од стакла који имитирају драги камен смарагд и полудраго камење оникс и калцедон. Раскошно украшавање одражава варварски укус, будући да су у то време Римљани официре за своју војску често бирали међу вођама и важним личностима покорених народа. Раритетност овом шлему даје и угравирани натпис на грчком језику: „Дизоне, носи у здрављу – Дело Авита“, на основу којег сазнајемо и ко је тај шлем носио.
Највећу археолошку вредност има шлем Беркасово број 2, који се односи на Лицинија, и такође на вратобрану има натпис на грчком који алудира на власника или мајстора који га је израдио.
Шлем број 3 је састављен из комада нађених у ћупу у Хртковцима. Сматра се да су цареви наручивали шлемове и поклањали их као залог верности командантима својих јединица или као награду за изузетне заслуге, навела је Тијана Станковић Пештерац.
ПРЕДСТАВА: „КРВ И БЛАТО“
Монодраму „Крв и блато“, урађену у продукцији „THALIArt“, режирао је и сценски простор обликовао Радослав Миленковић који потписује и адаптацију истоимене приче уз, такође, причу „Дизонов пут“, коју потписује Зоран Суботички. Сарадник на адаптацији оба текста је ауторка поставке Тијана Станковић Пештерац. Јунака монодраме Дизона, убедљиво и упечатљиво, у костиму Ерике Јанович, игра маркантни Југослав Крајнов. Прати га музика Софије Сибиновић.
Радња монодраме евоцира почетак 4. века, и увек турбулентна времена у римској провинцији Панонији. Реч је „о ауторској фикцији, исповести коју о својој судбини пост мортем казује римски официр Дизона, Трачанин, који је читавог свог живота сањао да се вине изнад судбине варварина, осуђеног да буде грађанин другог реда и да својом вештином и храброшћу, заслужи углед који доноси позлаћени официрски шлем. На крају сваког живота, па и Дизоновог, остају само сећања на ретке тренутке љубави и горко сазнање да се сваки живот војника, завршава у крви и блату“, наводи Радослав Миленковић.
Монодрама започиње сценом у којој Дизон долази у исцепаној ратној опреми, крвавог тела и лица, крвавих руку, а све на њему је запрљано панонским блатом… Говори:
– Кажу да сви путеви воде у Рим! До Рима одавде, можеш само као политичар. Или као војник. Или никако. И никад. Ја сам у Рим стигао као војник. Као војсковођа! Испунио сам свој дечачаки сан.Да заслужим златни официрски шлем. Он је круна мог успеха од варварина до високог официра Империје.
У свари, то и није био сан… био је то пркос, освета, бес!
Остало се може чути, видети и доживети на репризи!
Текст и фотографије: Зорица Лешовић Станојевић
