„КАДА ЈЕ АНИМИРАНИ ФИЛМ СЛЕТЕО У ЧАЧАК?“
– Од 19. до 23. септембра најављено је одржавање Међународног фестивала анимираног филма АНИМАНИМА 2023. Организује се у оквиру програма „Чачанска родна“, којом Чачак представља прву престоницу културе у Републици Србији. У официјелној најави догађаја, у Водичу кроз програм „Чачанска родна“, на страни 66 се наводи да „још од 2007. у нашем граду постоји Фестивал „Аниманима“ који представља савремену светску продукцију, са циљем да афирмише уметност филмске анимације“. На две стране текста су поменута многа имена учесника, међу којима само једно из Србије и то у својству аутора изложбе. То је Милен Алемпијевић, уметнички директор Фестивала “Аниманима”, али у сарадњи са гостом историчарем уметности Адријаном Ружићем из Италије. На основу ове најаве може се констатовати да ће неко ко жели да посети Чачак током манифестације „Чачанска родна“ и да се упозна са културним садржајима града, закључити да је Фестивал анимираног филма настао 2007. године. Међутим, оваква констатација није тачна. Чачак је постао домаћин Југословенског фестивала анимираног филма пре 30 година, односно 1993. – каже Љубомир Сикора, Чачанима познат из политичког, јавног и друштвеног живота града, али и као посленик културе.
Један од ентузијаста који је омогућио да Фестивал анимираног филма опстане до 2007, овим текстом жели јавност да подсети „када је анимирани филм слетео у Чачак и куда је одлетео“, односно, да се заштите од заборава сви они који су својим умећем, радом и свесрдним залагањем допринели да Чачак много година пре поменуте (2007.) постане домаћин Југословенског фестивала анимираног филма, веома успешно организује ову манифестацију и задржи је све до настанка „Аниманиме“ (2007. године).
– Да се подсетимо периода од 1993. године, када је анимирани филм ушао кроз „иглене уши“ или „на мала врата“ у наш град, па до данашњих дана, када се игром случаја, обележава значајни јубилеј – 30 година традиције анимираног филма у Чачку. Због оних који су успели да у веома тешким годинама очувају и наставе традицију анимираног филма мора да се појасни хронологија догађаја. Анимирани филм у Југославији је постојао и пре одржавања било ког фестивала. Подсетимо се јединог оскаровца са ових простора – Душана Вукотића. Филм „Сурогат“ (траје 10 минута), који је настао из његовог пера 1961, наредне године је освојио награду Америчке филмске академије – Оскар за најбољи анимирани филм ван подручја Америке. Требало је доста година да се идеја коју су носили ентузијасти анимираног филма реализује кроз организацију Југословенског фестивала анимираног филма – наглашава Љубомир Сикора.
Наш саговорник подсећа да је први Југословенски фестивал анимираног филма одржан у Подгорици, тадашњем Титограду, 1987. године. Намера организатора била је да и Црна Гора добије један филмски фестивал на савезном нивоу, а анимирани филм се показао као погодан избор, с обзиром на то да је једини југословенски оскаровац у области анимације, Душан Вукотић, био пореклом из Црне Горе.
– Фестивал је одржан у Дому културе „Будо Томовић“ који постоји и данас. Учествовали су бројни аутори из свих република тадашње државе, тако да је фестивал, заиста, у старту имао југословенски карактер. Било је присутно и пуно гостију и новинара. Организован је и излет на Скадарско језеро. На завршној вечери фестивала додељене су награде – прича Сикора, наводећи да су уследили други и трећи у Титограду (1989. и 1991. године), а потом четврти, пети, шести, седми, осми, девети и десети у Чачку (1993, 1995, 1997, 1999, 2001, 2003. и 2005. године), као и да је после јубиларног 10. Фестивала, 2007. године креиран нови Фестивал „Аниманима“.
Према његовим речима, Фестивал је одмах добио назив међународни, али на странама 66 и 67 приказа „Чачанска родна“, нема видљивих знакова твораца анимираног филма у Србији, што је иницирало постављање неколико питања: „Постоји ли та категорија? Јесу ли сви аниматори напустили Србију? Где су трагови радионица на којима су тражени таленти за цртање, јер то је предуслов да настане анимирани филм?“
Саговорник „Гласа“ подсећа да је у време трајања Фестивала, у претходном формату, успешно организована радионица за младе који су били заинтересовани да науче тајне анимације.
– Креативна радионица је изнедрила доста младих стваралаца, који су успешно представљали Србију на манифестацијама сличног формата у окружењу и освајали значајна признања. Садашњи формат Фестивала са међународним предзнаком покушава да овдашњој публици прикаже углавном остварења из свих других земаља, без подстицаја за ствараоце из Србије, која већ има свог поменутог оскаровца у овој области кинематографије. Због свих ентузијаста до 2007. године, који су омогућили да Фестивал анимираног филма опстане и да на његовим темељима настане „Аниманима“, потребно је да Одбор за креирање и праћење догађаја у овој години, када је Чачак престоница културе Републике Србије, покаже разумевање и омогући да се достојно обележи јубилеј – 30 година организације Фестивала анимираног филма у Чачку – нагласио је Сикора.
У Чачку и другим градовима Србије у којима постоји традиција анимираног филма, постоји и спремност да се учини овакав искорак у циљу исправљања грешке, како би се Чачак у потпуности афирмисао као заштитни знак традиције Фестивала, који је изнедрио и данашњи формат под називом „Аниманима“, закључио је наш саговорник.
Иначе, занимљива је и чињеница да је „Чачански глас“ 1995. године преузео обавезу да на основу одлуке жирија додељује признања.
Приредила: Нела Радичевић
Фотографије: Архива Љубомира Сикоре
Наставак у следећем броју…
ИЗЛОЖБА И РЕТРОСПЕКТИВНА ПРОЈЕКЦИЈА 1993-2005. ГОДИНЕ
Као пригодне делове програма овогодишње „Аниманиме“, група ентузијаста предлаже да се организује изложба са приказом сачуваних материјала који су настали на фестивалима до 2007. године, као и да се у адекватном простору прикажу награђени и успешни анимирани филмови, односно, ретроспективна пројекација 1993-2005. године. Такође, предлаже се и организовање сусрета некадашњих учесника Фестивала и добитника признања.
ГРУПА ЕНТУЗИЈАСТА ИЗ БЕОГРАДА И ЧАЧКА
У години одржавања трећег Фестивала (у Титограду), 1991. почињу ратна дешавања на простору Југославије, због чега је Фестивал само формално одржан, каже наш саговорник:
– Након тога, а и због погибије тадашњег директора Фестивала, организатори су одустали од даљег одржавања манифестације. Како је Титоград променио име у Подгорицу престало је интересовање за било коју манифестацију која има предзнак „југословенски“. Филмски радници, аутори анимираног филма покушавају да спасу што се спасти може, јер су околности претиле да угасе традицију Фестивала.
Чачак 1993, година четвртог Фестивала, ратна, свеопшта немаштина, инфлација.
– Коме је било до анимираног филма, поред толико пречих егзистенцијалних проблема, патњи и брига? Ипак, нашла се група ентузијаста из Београда и Чачка. Жеља сваког од њих је да Фестивал продужи своје постојање. Њихов ентузијазам је учинио да Чачак постане ново место одржавања Фестивала, не мењајући име, ни карактер манифестације. Треба поменути неке од њих, Благоје Лупа, филмски сниматељ и Мирослав Бата Петровић, редитељ, обојица из Београда, у сарадњи са Војиславом Пештерцом и Слободаном Пајићем, који руководе Фото-кино клубом „Чачак“ заслужни су за одржавање Фестивала. У томе им помажу, као спонзори, „Sound galaxy“ из Чачка и „Студијо Метро-маркетинг“ из Београда. Те године је на завршној вечери, на бини било више учесника, него гледалаца у сали, што сведоче тадашњи учесници манифестације – прича Љубомир Сикора.
У наредном броју нашег листа биће речи и о подршци Општине Чачак, почев од 1995. године, у сарадњи са „Бикић студијом“ из Београда, где је настао и официјелни спот најаве Фестивала из пера аутора Мирослава Јелића.
