„Ми нећемо да робови постану господари, а господари робови, већ хоћемо да сваки човек има обезбеђену егзистенцију под једнаким условима…“ (Др Д. Мишовић)
Име великог српског лекара Драгише Мишовића, рођеног у Кулиновцима 4. марта, пре тачно 125 година, често изговарамо. Живот овог великог хуманисте и данас изазива дивљење и безрезервно поштовање, као ретко који његов савременик. О 40 година колико је само поживео могао би се исписати роман, саткан од сталне борбе, пре свега са вечитим „ветрењачама“ на овим нашим просторима. Није заборављен „наш доктор“, како га је народ звао, јер његово име носе важне установе и улице у многим градовима, па и у његовом родном Чачку. Име др Драгише Мишовића и данас са поносом изговарају његове колеге, као и сви они који памте приче својих старих. Ни то не чуди, јер готово да нема чачанске породице, коју није задужио као лекар. Историчари су забележили многе податке, али, као да су његови трагови под наслагама времена и идеологија, почели да бледе. А пронео је име Чачка, који је препознатљив и по њему, не само у Србији. Пре неколико година и BBC је имао велики прилог о једном од најчувенијих чачанских лекара.
ЧАЧАК-ФРАНЦУСКА-ЧЕШКА-ЧАЧАК
Рођен је 1898. године. Имао је брата Јована и Мијалка и сестре Косару и Јермилу. Био је ђак чачанске Гимназије, али је због рата школовање прекинуо. Са само 16 година пријавио се у добровољце, али је прво, због младости, одбијен. Ипак, када је бугарска војска напала Србију, без обуке и припрема, ступа у Добровољачки одред, који је одређен за последњу одбрану. Заједно са саборцима прошао је голготу преко Албаније, а онда, као и многи школовани земљаци, нашао се у Француској, у Ници где је само након две године у српској гимназији дипломирао, као други у рангу од 600 ученика!
Као стипендиста Владе ондашње Краљевине почео је студије медицине у Француској, где се сусреће са социјалистичким идејама, активно учествује у раду југословенског Удружења студената социјалистичке револуције… За време летњег распуста 1919. први пут се враћа у родне Кулиновце. Управо због левичарских идеја, отаџбина му укида стипендију, уз образложење да је евакуисан због лечења, пошто је оболео од туберкулозе, од које ће касније лечити многе, не само своје суграђане. Породица, остала и без Драгишиног оца кога су Аустријанци стрељали 1918, одлучује да прода део имања и да га пошаље на лечење у Швајцарску. Опорављен наставља студије без државне стипендије, сада у Прагу, на Карловом универзитету, на коме је дипломирао 1925. После лекарског стажа у Државној болници у Београду, опет се враћа у родни град, али га одбијају у чачанској Болници. Отвара приватну ординацију, прво у близини цркве, а затим, због своје болести, опет је у Кулиновцима, где наставља приватну лекарску праксу. Многи су му се обраћали баш због туберкулозе од које је сам боловао. Према неким подацима, и лекари Болнице слали су оболеле код др Мишовића речима: „Идите горе, у брдо. Тамо живи лекар који је болестан као и ви, примиће вас и лечити“. Након женидбе са фармацеутом Дивном Катанић, отвара ординацију у њиховој породичној кући у центру Чачка, у улици која данас носи његово име. А лечио је, по причи многих, не узимајући ни динара онима који су били сиромашни. Многима је помагао, плаћао им и лекове. Ординација је била пуна сваког дана, редови су били испред, а врата отворена увек, чак и ноћу, за све оне којима је требала помоћ, не само медицинска…
Постао је члан илегалне Комунистичке партије Југославије. Због јавних иступања и оштрих говора, једно време је морао да се крије, да не би био ухапшен. За њим је расписана потерница и он се сам пријављује београдској полицији 16. јануара 1939. Одређен му је притвор у затвору на Ади Циганлији. На путу до затвора на Чукарици је дошло до судара полицијског аутомобила и трамваја. Повређен је само др Мишовић… Одведен је у државну болницу, где је преминуо 18. јануара. Постоје извори који тврде да је чачански лекар умро од последица полицијске тортуре у злогласној Главњачи, где је одведен након судара.
СПОМЕН-ДОМ У КУЛИНОВЦИМА
У његовим Кулиновцима је Спомен-комплекс, изграђен 1976. у близини куће у којој је рођен и у којој је живео док се није отиснуо у свет, прво као добровољац, а онда и у трагању за знањем. Мада је готово све уређено, у ове зимске дане делује заборављено и тужно. Доктора Мишовића се сете на Петровдан, 12. јула, славу Месне заједнице, када положе венце. У меморијалној соби панои са бројним фотографијама и говорима, забележеним и у „Чачанском гласу“, чији је био један од оснивача и неколико година члан редакције. Недостају његови лични предмети, као и биста испред Спомен-дома. Чак су постављане три пута, бронзане и гипсане, и све су украдене. Милан Величковић, председник МЗ Кулиновци, прича да је затекао комплекс у лошем стању. Спомен-дом је више пута обијан, однете су чак и неке фотографије, двориште је било зарасло у врзине и коров, кров је прокишњавао, много тога се урушило… Ипак, у последњих неколико година читав простор је уређен, Спомен-дом је окречен, урађени су плафони, подови, у дворишту спортски терен, мала теретана, простор за малишане, зелене површине се одржавају редовно, постављен је и видео-надзор. Величковић каже да је планирано да се биста опет излије и постави тамо где је некада била. То је само почетак, јер је намера да се поново оживи овај простор од око 60 ари, са кога пуца поглед на цео Чачак. На само пола сата хода је од града, на прелепом месту подно Јелице, окружен високим стаблима старих борова, који изгледају као стражари тишине и мира.
– Ове године планирамо да обновимо фасаду Спомен-дома. Ако будемо могли, урадићемо и тениски терен, а жеља нам је и да поставимо бар два наткривена летњиковца, како бисмо привукли што више посетилаца. Мало је простор оживео и постављањем дечијег мобилијара. Долазе и ђаци ОШ „Свети Сава“, са наставницима, па и сами, када су мале матуре. Воле овде да се фотографишу… Било би добро када би и из других школа долазили. Ми смо за сваку сарању – каже Величковић и позива све чачанске школе да користе простор Спомен-комплекса за наставу, излете…
Недостају путокази. Један постоји код чачанске Болнице. План Савета МЗ је да и њих поставе… Потребна им је подршка и за све друге замисли, да се што више људи разних професија укључи.
Колико је био поштован и вољен у народу др Мишовић, племенит и у свему скроман човек, сведочи историја, а потврђује и фотографија. На његовој сахрани било је више од 15.000 људи из целе Србије, у време када је Чачак имао тек око 10.000 становника! Била је ово највећа погребна поворка, после сахране војводе Степе Степановића. Споменик на гробу направљен је од добровољних прилога суграђана и постављен за годишњицу смрти. Немци су током окупације покушали да га униште, али су га Чачани сакрили и тако успели да сачувају…
В. Т.
(Наставак у следећем броју)
ИМЕ КОЈЕ ЖИВИ
КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ Дедиње 
КБЦ „Др Драгиша Мишовић“ Дедиње 
Биста у малом парку у Чачку
Бисте др Драгише Мишовића постоје у малом парку, на његовом гробу на Градском гробљу, који је под заштитом државе. Биста, истина без обележја, постоји и на улазу у чачанску Болницу. Однедавно је у овој установи, на управној згради, постављена и инфо-табла, заједнички рад руских и чачанских уметника. Иста биста као у Болницу у Чачку је и у београдском КБЦ на Дедињу, који носи име чачанског лекара. На самом је улазу, где су постављени и панои са подацима о др Мишовићу.
У Чачку његово име носе основна школа, апотека, улица… И у другим градовима су улице са његовим именом – у Београду, Нишу, Крагујевцу, Суботици… Не тако давно и Здравствени центар у Чачку носио је име др Драгиша Мишовић.
