„МУЗИКА ЈЕ МОЈ ЖИВОТ“ – Тако је увек описивао себе. Та уметност водила га је у подношљиву лакоћу постојања. И није био посвећен само складу тонова, него и речи. Хор млађих разреда Основне школе „Вук Караџић“, којим је дириговао, углавном је изводио његове песме. Знао је у стиховима и да разговара са ученицима. Али, није их само тако заинтересовао за часове музичког. Доносио је увек нешто ново и маштовито. Узвратила су му деца. Када је одазио у пензију, приредили су му величанствен концерт. На крају су све једноставно исказали скандирајући у препуној сали Дома културе: „Музо, ми те волимо!“М ‘
Био је пензионер свега десет година. На свој начин је и у тим данима наставио поетско и музичко стваралаштво, док га смрт није претекла крајем 2020.
Хор „Мајске кише“. Животно и лепо, а другачије код наставника Милоша. Чак и тај назив. Био је хоровођа млађим разредима, од четвртог до шестог. Врло брзо су изашли ван школе и наступали на значајним догађајима у Чачку, али и многим другим местима бивше Југославије. Нека магија је постојала у тим хоровима школе „Вук Караџић“, односно у деци и наставницима који су их водили. Милош је радио са млађим, његова колегиница Станојла Цака Јовановић са старијим разредима.
– Многи су желели да певају у хору – сећа се Милошев син Ђорђе. И њему је отац предавао музичку културу, тако да му је све добро познато, иако није био део те дружине.
Награђиван је и Милош за посвећеност хору од Дечијег савеза Србије и Југославије, Сабора ученичких задруга, деведестих година је био у ужем избору за Октобарску награду Чачка. И то није све. Знали су и дародавци да помогну вредним „Мајским кишама“, које су деценијама најављивале радост и летњу топлину. Осим хора, Милош Јовановић је водио и мешовити оркестар. Хорски настипи били су уз музичку пратњу. Основао је оркестар и са некадашњим ученицима, тада одраслим људима.
КАКО ТЕЧЕ ВЛТАВА
Није Милош био посвећен само даровитој деци. Његов син напомиње да је увек говорио да ниједан ученик не сме изаћи са његовог часа тужан. Ниједног дана за четрдест година просветног рада није заборавио тај савет свог професора на Педагошкој академији.
– Музичко васпитање ми је предавао Милош Јовановић. Сви су га звали Пајковац, па тако и ми ђаци. Наравно, када он не чује. Нисам сигурна да би се љутио и да чује, јер му је то био породични надимак, нисмо га ми смислили. Милош је на часовима доносио грамофон и плоче и пуштао нам дела Моцарта, Бетовена, Баха, Чајковског, Вивалдија… Учио нас је да разумемо причу коју те ноте причају. Захваљујући томе, могли смо, на пример, да препознамо Сметанину симфонију и замислимо како тече Влтава и да пратимо ток Дунава од Шварцвалда до Црног мора по валцеру Јохана Штрауса. Важно је било ко су извођачи тих дела и на којим инструментима се изводе… – записала је утиске о свом наставнику музичког Мира Стевановић, рођена Петковић, у монографији „Сто година Основне школе „Степа Степановић“. Аутор тог дела је професор др Светислав Љ. Марковић.
Да, школа у Горњој Горевници, родном месту Милоша Јовановића. Дошао је у „Вук“ одмах после студија у Скопљу. Требало је да тамо и остане, пошто је био најбољи студент. Али, „Вук!“ Једина права градска школа, како је волео да каже у шали, или збиљи? Ипак, у почетку није имао пун фонд часова, тако да је предавао и у Слатини, Пријевору, Горњој Горевници.
– Када се пева, лако је, сви су активни, имају могућност ослобађања, али, када је теоријско градиво, мало је теже задржати пажњу ученика. Онда се прибегава другим вештинама, ако их наставник има. Ја сам морао помало да глумим, често сам почињао час разним анегдотама из света музике. Нисам их никада застрашивао оценама. Увек сам знао да је по природи младости да неку врсту музике воли и то је за мене већ била тројка, а таквих оцена је било најмање. Моји ђаци су имали највише петица и четворки, а многи су се отиснули у свет музике… – пренела је Зорица Лешовић Станојевић, новинарка „Чачанског гласа“, Милошеве речи у репортажи „Музо, ми те волимо!“ Била је посвећена његовом одласку у пензију и концерту који су приредили ученици различитих генерација те 2010. године.
РЕЧИ И ТОНОВИ
Као најбољи студент, Милош је био задужен да води велику свечаност у част Универзитета у Скопљу. Требало је да приреди и музички и други сценски наступ, али и да унесе дух тадашњег времена. Одлучио је да позове певача у успону Мухарема Сербезовског.
– Радо се одазвао. Чак му је и мајка рекла да Милошу не наплати ништа. Он је био први Србин који је ушао у њихову кућу – препричава Милијана Јовановић догађај из младости свог супруга.
Најбољи студент музике, а прво је хтео да упише групу за српски језик. Ту даровитост исказао је у свим песмама које је написао. Иако махом дечије, било је ту и романтике, патротизма, живота са природом и окружењем.
– Написао је химне школи „Вук Караџић“, Фабрици резног алата за 25. годишњицу, имао је и своју верзију Светосавске химне. Посветио је једну песму и нашој уници Анђелији за полазак у школу – наводи Милошева супруга.
Није много радио са извођачима изворних и народних песама, али баш је његово ауторско дело изведено у програму РТС-а, када је Никола Бешевић представљао један од својих албума.
И што бисмо више говорили о наставнику Милошу Јовановићу, стално би се вртела један реч. Стваралац! Колико су тог уметника деца волела – рекла су, као и он.
– Четрдесет година у једном послу није мало, али ја сам имао срећу да радим посао који волим, тако да је то време за мене протекло у радости дружења и рада са децом. Немам разлога д аза нечим у послу жалим, музика остаје део мог живота и, највероватније ћу отићи да радим у неко културно-уметничко друштво и наставити да радим, јер музика вам не даје мира, прати вас на сваком кораку и носи кроз живот на најбољи могући начин. Мој идеал се остварио, да са хором, садашњим и бившим ђацима дочекам управо овај дан – изјавио је наставник Милош у репортажи „Музо, ми те волимо!“
– То скандирање настало је после концерта, деца су се окупила око њега и не знамо како је издржао да не заплаче. Био је велики емотивац – кажу Милошев син и супруга.
Његов живот били су превасходно они, Милијана, Ђорђе, млађи син Јован, снаја Тања. Дошле су и највеће радоснице унук Алекса и унука Анђелија. Њих двоје су Јованова деца. И он и брат су завршили факултете, али нису се определили за музику. Ђорђе је дипломирани економиста, Јован саобраћајни инжењер. Дедин ген се назире у Алекси…
