Јасно је да ће се глобално повећање цена енергената и других сировина одразити и одражава на цене финалних производа, али ово нису више она тиха, неприметна и прихватљива поскупљења од пет, десет динара. Потрошачка корпа је давно превазишла износ од 70.000 динара, са минимумом урачунате хигијене, у њој нема калкулације за комуналне рачуне, струју, воду, огрев, комуналне услуге, лекове, одећу, обућу, свакодневне школске потребе за децу. Цене неких производа су отишле у вис и до 40 одсто. Забрињава повећање цене брашна, чак и оног од пшенице из стабилнијег периода, о ценама, такозваног, „народног“ хлеба, кога иначе, никад нема довољно, очигледно ће бринути држава, али и то је нужно зло.
Чак и у великим продајним ланцима, који упорно рекламирају „најповољнију“ понуду, више категорија меса поскупело је до 30 одсто, а цене сувомеснатих производа са просечних 899, отишле су на невероватних 1.700 динара. Готово до 100 одсто. Ни загарантовани минималац, који још није на снази, неће значити ништа људима који од њега живе. Тешко је и замислити живот оних који имају и кредитна задужења, а много их је. Ко нема било какву помоћ са села, биће гладан! О реновирању станова, прокишњавању кућа, трулој столарији, куповини аутомобила, одморима, културним потребама, путовањима, највећи број грађана који живе искључиво од свог рада, већ одавно не размишља. Оваквим паритетима плата и цена, зарад преживљавања, држава нас свесно гура у сиву економију. Та професија се у Србији већ одавно зове „сналажење“. Како, то само Бог Свети зна… У таквим околностима је одувек важило правило – Нужда закон мења!
З. Л. С.
Фото: Весна Степановић
