Filmska kritika
PORODIČNI ODNOSI U PROVINCIJSKOM OKRUŽENJU
O filmu „Ne gledaj mi u pijat“, režija Hana Jušić
Uvek su zanimljivi filmovi koji dolaze sa prostora nekadašnje zajedničke države, sa nekom lokalnom pričom, u kom filmski junaci nisu stanovnici glavnih gradova, Beograda, Zagreba, Sarajeva, već nekih manjih mesta, poput Bora, Užica, Čačka, ili Šibenika, Vukovara. Ti živopisni likovi iz svih naših provincija i porodični odnosi članova njihovih porodica, taj čudnovati vonj provincije sa svim svojim čemerom i jadom govori mnogo više o nezrelosti naših društava nego sve sociološke knjige napisane na tu temu. Socijala, jad i beda tranzicije, autoritarni odnosi u našim porodicama, sputana seksualnost i želja za životom, osnova su svih protivrečnosti i tamnih strana društava u kojima živimo i čiju ograničenost ne umemo da prevaziđemo i kad nam je sloboda pružena, kao što to ne ume ni glavna junakinja hrvatskog filma „Ne gledaj mi u pijat“.
Rediteljka Hana Jušić radnju svog debitantskog dugometražnog filma, kao i nekoliko prethodnih kratkih igranih filmova, smešta u rodni Šibenik, sredinu koju odlično poznaje. Lokalni kontekst i lokalizmi, poput reči pijat, što na srpskom znači tanjir, ne smeta mnogo. Čak sav taj lokalizam ima određeni šarm. Vrlo lako prepoznajemo atmosferu provincije, porodične odnose u kući glavne junakinje. Sve to možemo zamisliti i u Čačku, Boru, Surdulici, Kaknju i bilo gde na ovom guravom Balkanu. Centralna figura porodice o kojoj je reč je dominantni, sirovi i surovi otac Lazo (igra ga sjajni Zlatko Burić). Oko njega se sve vrti u skromnom, siromašnom domu na kraju grada, koji i kao da nije na moru. Burić dominira glasom i stasom i njegova se ne poriče. Marijana (izuzezetna debitantkinja, naturščik Mia Petričević, po zanimanju arhitekta), glavna junakinja filma, trpi, podnosi očevu bahatost, pritajenu, a nekad i sasvim otvorenu mržnju majke Vere (briljantna Arijana Čulina), tipične sokačare, što bi naši rekli. Tu je i brat Zoran (Nikša Butijer), koji od ovakvih nepodnošljivih porodičnih okolnosti i terora pater familijusa, kao sin ima lagodniju ulogu, birajući nerad i bolest, neku vrstu mentalne hendikepiranosti.
Taj palanački mikrokosmos, ne menja se mnogo ni u dodiru sa ulicom i ostalim okruženjem. Nigde daška slobode, Marijana je i na svom poslu u bolnici (radi kao laborantski tehničar) pod stalnim pritiskom autoriteta i čiste malograđanštine i prostaštva. Čini se da spasa nema, ni izlaza iz čamotinje usamljenosti i podređenosti svake vrste. Ali, događa se neka vrsta čuda koje bi trebala sve da promeni. Ćaća Lazo se sruši na sred ulice usled moždanog udara. Nova situacija, nova odgovornost za Marijanu, koja preuzima brigu nad bolesnim ocem i sada jedina izdržava porodicu. Vrlo brzo Marijana prihvata svoju novu ulogu i pokušava da se nametne kao novi vođa male porodične zajednice. Stalni sukobi sa majkom i ocem joj daju izvesno samopouzdanje, ona sada ne trpi samo udarce već ih i zadaje, a nesvesno usvaja model ponašanja od koga je i sama trpela i trpi. Dašak slobode naćiće u izlascima i avanturama u kojima se oslobađa njena dugo potisnuta seksualnost. Sve je to na tren i samo za kratko, ponovo upada u začarani palanački krug, planirano bekstvo ne uspeva i sve se polako vraća na staro, sa laganim oporavkom ćaće Laze.
Ubedljiv debitantski film, sa posebnom atmosferom i odličnim glumcima, priča dobro vođena, a mi smo otkrili univerzalnost palanačkog konteksta, smrtnog neprijatelja svake slobode, bilo da živite u Šibeniku, Boru ili bilo kom drugom sličnom gradu na Balkanu. Svuda je isto, ako na to pristanete, a onda iz toga nastaju sva društvena i socijalna zla, kojima smo okruženi, bilo u kojoj državi da živimo na nekadašnjem zajedničkom državnom i kulturnom prostoru.
Dušan Darijević
