У старој и оронулој кући без струје петочлана породица Радоја Тошића (31) нашла је, за сада, свој дом. Кућу у Улици 713 у Бељини наследио је Радоје после мајчине смрти пре осам година. Тешка је била и помисао да породицу доведе међу голе зидове. Али су пре неколико месеци, после много година подстанарског живота, он и његова супруга Сања Велимировић Тошић (33) решили да бар мало уштеде од Радојеве зараде, па и по цену да се сви помуче. Морало се тако, кажу њих двоје, јер поред Слободана који је пети разред, пристигла су још два школарца. Маријана за неколико дана сешће у првачку клупу, а млађи Жељко креће у предшколско. На њихову тешку ситуацију указали су други људи, који су се обратили Колу српских сестара „Надежда Петровић“, уз молбу да им се нађу. Тако је и било. Уз помоћ чланица Кола, Тошићи су почели да се куће. Али, потребно је много, јер крећу скоро од нуле.
Сво покућство добијено са разних страна сместили су у две мале собе – стара угаона гарнитура служи као орман и кревет. Недовољно је места за спавање за њих петоро. Истина, Слободан је у Кумодражу код баке која је недавно оперисана, да јој помогне и послуша је колико може. Вратиће се ових дана. Радоје спава на тераси, под ведрим небом, а понекад се код оца „ушуња“ Маријана. У другој соби, предвиђеној за кухињу, једна полица за посуђе, а у углу недавно добијен половни замрзивач и телевизор. Ови електрични уређаји за сада су само декор, јер у кући нема струје. Вода и када у купатилу су једине погодности које су затекли. Још немају ни шпорет на дрва, па су за спремање хране у дворишту импровизовали огњиште од неколико блокова. Понекад оду код пријатеља да спреме нешто за оброк или им они донесу…
– Прво смо живели у Београду. Мислили смо да ћемо тамо лакше и због посла и због Сањиних. Али, морали смо да се вратимо у Чачак, запослио сам се у трговини и некако смо плаћали кирију. Ипак, са једним примањем тешко је и прехранити породицу. Преломили смо и сада смо у овој наслеђеној кући, у којој су раније живели покојни баба и деда. У њој никада није била уведена струја, мада су све инсталације урађене. Пре женидбе сам кратко живео међу овим голим зидовима, имао сам само један душек. Сада ми је много теже, јер су и деца ту. Али, не можемо више ни подстанари да будемо, кирије и сви други трошкови су астрономски поскупели. Са друге стране, овде смо своји на своме, могу више да приуштим деци… – делићи су Радојеве приче, искидане тишином.
Жељко и Маријана, најгласнија у одговорима, грле маче и пса Рунда, који се привио уз њих када су дошли у Бељину. Грле и играчке, које је дан пре наше посете, отац донео као поклон једног свог колеге. Добили су ранчеве и пернице за школу, на које су посебно поносни.
– Била сам у „Колибрима“, а сад крећем у велику школу, у Атеницу – каже Маријана, која ће, као и браћа, ићи у ОШ „Свети Сава“, јер су као подстанари Тошићи донедавно живели у том делу града. За сада ће до школе аутобусом, али ће родитељи покушати да их пребаце у неку ближу.
Планирају Радоје и Сања… Могли би од велике терасе да направе још једну просторију, да среде кухињу, промене дотрајалу столарију, бар улазна врата која „шуре“ на све стране… Али, за све треба пара, које они за сада не могу да обезбеде сами. А трошкови се повећавају, ускоро ће и зима.
– Радим под уговором, па ни кредит не могу да узмем, иако бих сада уместо станарине могао да отплаћујем рату. Сања понекад нешто заради, оде да почисти неку кућу. Кад могу и ја радим додатно, да узмем још неки динар. Сналазимо се, некако – реченица је коју Радоје понавља неколико пута током разговора.
– Најтеже ми је да се снађем за јело, поготово што су биле јаке врућине. Трудим се да издржим због деце. Имамо снаге и воље, само да они имају основно – додаје уз смешак Сања.
Најнеопходнија им је струја. Бојана Јакшић, председница чачанског Кола српских сестара, има обећање надлежних у “Електродистрибуцији” да ће покушати да помогну овој породици. Ускоро би у њихов дом требало да стигне шпорет на дрва, дар др Мање Пишчевић и њених пријатеља. Много тога им још треба, и неки пристојан орман, кухињски елементи, радни и обични столови, столице… Наравно, и свеске и књиге за децу. Ништа од овога њих двоје сами не помињу, захвални за сваки поклон и помоћ од чланица Кола, као и од других људи који су препознали њихове тешкоће.
Неко решење, бар привремено, било би, каже Радоје, када би нашли неку кућу коју би, уместо кирије, чували и одржавали. Док своју не среде да деца у њој могу безбрижно да живе.
Весна Тртовић
ЧЛАНИЦЕ КОЛА СРПСКИХ СЕСТАРА ПРВЕ ПРИТЕКЛЕ У ПОМОЋ
Када су први пут дошли у просторије Кола српских сестара, Тошићима је Бојана Јакшић, поред одеће и обуће за њих петоро, дала и неопходне судове, постељину… Обезбедила им је, у сарадњи са Црвеним крстом Чачка, да могу свакодневно да узимају оброке. Обезбедиће им и школски прибор, књиге…
– Ово је још једна од бројних вишечланих породица којима Коло помаже. Потресно је било када су први пут дошли. Деца су била толико срећна због свега што смо им дали! Наша докторка, Мања Пишчевић, им је, такође, донела доста ствари, дала и 12.000 динара за храну – испричала нам је Бојана Јакшић, уз апел привредницима и свим људима добре воље да помогну Тошићима. Новац за њих могу уплатити на жиро-рачун Кола српских сестара: 155-24079-38, Халк банка.
– Надам се да ћемо пре зиме успети да им помогнемо да уреде свој дом и да у њему буду срећни – каже Бојана.
