За породицу Милићевић може се рећи да има планинарски ген. Три генерације освајају врхове не само у Србији, већ и у околним државама. Повукао их је Саво, који је недавно, баш на Светог Саву, наравнао пуних 80. Са њим већ деценију готово свуда иде унук Марко (18). И чини се да је баш он успео да љубављу према висинама и природи „зарази“ прво, све укућане – оца Мирослава, мајку Наташу и млађег брата Новака (13), онда и стрица Братислава и његову породицу, па и неколико рођачких и пријатељских фамилија. Тачније, он их је, како каже, само подсетио на нешто „сасвим природно“.
– Да прегурамо и ове „кризне године“ – наздрављајући каже уз осмех крепки слављеник, родом из Драгојевца код Ариља. Ту је и почео да планинари, још као основац.
– На једном излету мој учитељ је рекао да, ако се попењемо на Копаоник, можемо видети Јадранско море. Нешто ме је тада „жацнуло“, иако нисам ни знао за ту планину, али за море јесам. Једва сам чекао да порастем… Додуше, море сам видео пре Копаоника. То што је учитељ причао нисам доживео, али сигурно су ме те његове речи усмериле – присећа се почетака од пре скоро седам деценија.
Дуго је био члан Планинарског друштва „Слобода“, јер је овај машински техничар од 1963. радио у тој војној компанији. Тачно 40 година као технолог на истом радном месту. Да ништа није случајно, показује и то што је пензионисан 17. октобра 2003, тачно дан пре рођења унука Марка!
Када се угасило ПД „Слобода“, планинарио је једно време сам. Синови Мирослав и Братислав ишли су понекад са њим, али стигла су их друга интересовања и обавезе. Све док Марко није, својом упорношћу и одушевљењем, и њих полако увукао у ову лепу причу.
Имао је свега једанаест година када је ишао на прославу стогодишњице Колубарске битке. Од тада до данас препешачио је целу Србију. У ногама има ко зна колико километара, али никада, прича деда Саво, а потврђују и Маркови родитељи, није било „изврдавања“, иако се на акције креће у цик зоре. Као клинац свим планинарима је био занимљив, а и они њему. Субота и недеља су за њега годинама планинарски дани…
Јелица 2020. 
Овчар 2021. 
Вујан, 2021.
– Када се испењем на врх, осећам неку врсту поноса. Мада је то увек пола пута, јер се треба спустити са врха – каже искусни Марко, који је страхове, ако их је и било, савладао још као дете. Пре четири године, на његову иницијативу, породица је остварила први заједнички подухват.
– Тада смо ишли на Стару планину, попели смо се на Бабин зуб и Миџор. Планинарско друштво „Каблар“ је 2019. организовало акцију „Излет са три генерације Милићевића“, када смо били у нашем селу Драгојевцу. Тада су нам се придружили Братислав и његова породица. А онда смо, пре две године, када је почела пандемија, у планинарење и пешачење укључили и ширу фамилију из Београда – породице Филиповић, Мијачић, Дамјановић, Дакић и Стишовић. Идемо, наравно, и са „Кабларцима“, али се често и сами организујемо – прича Мирослав.
– Као клинац сам на Гочу добио плакету као најмлађи учесник. Давно сам чуо да се планинари „изгубе“ у двадесетим, али се поново „појаве“ у педесетим – потврђује својим примером његов брат Братислав, који живи у Београду, али је са целом породицом – супругом Весном и ћеркама Анђелом и Ањом, прешао у ПД „Каблар“.
Драгојевац 
Бреково 
Драгојевац
Најмлађи Новак од осме године често је уз деду и брата. Показује дар за алпинизам, јер је окретан и спретан и више воли изазов стена…
Свако у породици има своје задужење када се крене на планинарење. Мајка Наташа је главна у припремама не само хране, већ и опреме, резервне обуће и одеће, свега оног што може затребати кад се нађу у планини.
– Заволела сам планинарење. Искрено, волела бих да могу и чешће да идем са њима – каже она.
Саво никада није „јурио“ врхове, јер, пре свега, ужива у пешачењу. Рајац и Сувобор су му међу омиљеним планинама. И Каблар, јер на тој чудесној планини увек нешто ново открије. Наравно, воли и Овчар. До његовог врха, каже, сигурно је био више од 50 пута. Али му је остао у сећању први успон и сусрет са породицом из Ужица.
– Сећам се да су били као једна екипа, било их је милина гледати. Зато ми је сада тако лепо када заједно идемо, а буде нас и више од двадесет, нас Милићевића, са пријатељима и родбином – каже кабларски „Душко Радовић“, како га, због шала и лепих речи, зову његови планинари.
Одложили су Милићевићи привремено прославу Савовог рођендана на Каблару. То ће остварити првом приликом. Већ два пута су планирали поход на Мокру гору на северу Косова и тамошњу виа ферату Берим. Надају се да ће ове године остварити и ту заједничку жељу.
Као мало породично планинарско друштво препешачили су стазе по Сувој планини, Мирочу, Ртњу, Букуљи, Церу, Космају, Руднику, Мучњу, Дурмитору… Наравно, и нама блиске – Јелицу, Каблар, Овчар, Вујан… Петоро Милићевића из Чачка освојили су пре три године бугарску Мусалу, највиши врх Балкана (2.925 метара надморске висине). Пре три године Марко и деда су са „Кабларцима“ били на Кајмакчалану (2.521 м). Тај успон остаће им заувек у сећању. Све у свему, своје границе стално померају… Зато кажу у шали да, кад саберу све, испели су неколико врхова Хималаја.
В. Т.
Фото: Породични албум Милићевића
ТЕК ЋЕ БИТИ ОСВАЈАЊА
На питање шта ће Марко студирати, Милићевићи шаљиво кажу да би најбоље било када би постојао факултет планинарења. Овако остаје географија, као ближа опција, историја или језици.
– Волео бих да се попењем на врх Матерхорн у Швајцарској (4.478 м). И можда на вулканску планину Дамаванд у Ирану – каже Марко који је од прошле године и званично водич у „Каблару“, матичном друштву, о коме сви Милићевићи причају са великим поносом. Ове године Марко ће водити планинаре до Градине на Јелици и до Островице на Руднику.
