Породица Љубичић – три генерације стоматолога

– Ако си упола добар као отац… – више пута је чуо од пацијената најмлађи наследник Душан. Остаје му да сачува добар глас кога су стицали деда Жико, бака Вера и њихов син Рашко. Вeроватно ће и он за неку годину имати подршку сестре Ање, одличне студенткиње Стоматолошког факултета у Београду.

Уколико се Ања после студија врати у Чачак, њен брат више неће бити најмлађи наследник. Баш, када је реч о стоматолозима, по којима је породица Љубичић препознатљива. Имају њих двоје и сестру Олгу. Она се определила да ради са предшколцима. Свако је у породици имао право на свој избор и опредељење, без обзира на традицију. Олга стиче име у другој професији, а они који остају у послу имају још једну обавезу – најбоља реклама је препорука пацијената.

– Породично наслеђе има и добре и лоше стране. Морате да оправдате презиме и стекнете своје име. Ако као млади доктор начините било какву грешку, чак и да је била неизбежна, пацијенти ће је, углавном, приписати неискуству или незнању. Наравно, тако нешто никоме не прија. Зато је неопходно много рада и сталног усавршавања да би сви излазили задовољни из ординације ”Љубичић”. Свесни смо ми да су људи различити и свако има другачије захтеве. На нама је да правилно уклопимо њихове жеље, финансијске могућности и оно што наука и струка пружају. Никада не заборављамо и сурову истину – да бисте ублажили незадовољство само једног, морате имати 100 задовољних пацијената – каже др Дуле Љубичић, који већ 13 година ради са оцем Рашком. Он, ускоро и Ања, припадају трећој генерацији стоматолога у породици.

Пуне чекаонице још од Вере Зубарке, како су је звали пацијенти. Њено право име било је Оливера. Ти редови за преглед и лечење код ње, потицали су још из ”Церове” амбуланте у којој је најдуже радила. Многи су хтели код Вере Зубарке. Вероватно и људи који нису радили у ”Церу”. Није била доктор стоматологије, као њен син и унук, већ дентиста. Завршила је Вишу зубарску школа, која је њеној и старијим генерацијама једино била доступна. Вера је рођена 1928, као и њен супруг Жико, стоматолошки техничар.

– И данас код мене долазе пацијенти којима је она пломбирала зубе. Имам и ја те пломбе и све своје зубе у 66. години. Отац је био одличан техничар. Научио ме је, још док сам био гиманзијалац, да правим протезе – прича др Радосав. И он је познатији по надимку Рашко. Врло вероватно, ретко ко сада зна да је право име његовог оца било Живота. И ти надимци, знани не само родбини и пријатељима, доста говоре. Камоли, вештина да једног средњошколца научи да ради озбиљан и захтеван посао. Пренети знање јасно и разумљиво – редак дар.

Вера Зубарка и протетичар Жико, нису имали приватну стоматолошку праксу. Он је радо у Дому здравља, коме је некада припадала и ”Церова” амбуланта. На тај корак, приватну праксу, одлучио се њихов син Рашко. Од тада је прошло скоро 30 година.

– Радио сам у Дому здравља и решио да одем пре него што сам закопао темељ за своју ординацију. Отац је био против, сматрао је да је државни посао извеснији и сигурнији. Ја нисам имао дилему. Стоматолози су тада имали мале плате, а успео сам за три месеца да изградим ординацију. Тако је почело, данас радимо Дуле и ја – прича др Рашко. Он је направио и један од првих стоматолошких уређаја у својој ординацији. Служио га је неколико година. Док још није постао њен колега и превазишао њено звање, др Рашко је у мајчиној ординацији загледао све те инструменте и уређаје.

Деда Милоје! Не помињемо случајно још једног Рашковог и Дуловог претка. Деда Милоје је био изванредан хармоникаш, првак државе, давне 1933. Тај самоуки виртуоз, имао је своју радионицу за поправку музичких инструмената. Слободно бисмо могли да га назовемо зачетником приватног предузетништва. Његов син Жико и снаја Вера су само живели у другим временима и околностима. Наставили су унук и парунук, који посебно напомињу да мануелне вештине, односно, спретност руку у породици Љубичић потиче и од деде Милоја. Колико је требало само прецизности, вештине, стрпљења, за поправку инструмената. Тако и у стоматологији. Шта значи не осетити нечју руку у својим устима? Још ако су доктори увек ведри и помогну пацијенима да забораве где се налазе и мисле на нешто много лепше. Посебна врста умећа. И то је потврда те реченице: ”Ако си упола добар као отац, све ће бити како ваља.” За оне који пристижу и изграђују своје име, традиција само отвара врата поверења.

– Увек бисмо охрабрили људе да се упусте у приватно предузетништво. Оно што морају да знају је да то није никакав посебан статус или бежање од посла којим нису задовољни, него напоран рад и учење. И стоматологија се мења из дана у дан. Како напредује техника, тако и методе лечења. Ми увелико сазнајемо о дигиталној стоматологији и усавршавамо традиционалне методе. Све више је и естетика важна, а без лепих зуба, ни први утисак о човеку није сасвим добар  – сагласни су доктори Рашко и Дуле. Ипак, отац напомиње да му је жао, због замирања праксе у државној служби. Довољно је поменути пензионере који су годинама плаћали здравствено осигурање, сада морају више новца да издвоје за протезе и лечење зуба…

Први зачетници стоматолошке традицији више нису живи. Жико поодавно, а Вера од 2021. Живела је више од 90 година. Наставља је увек насмејан и приступачан др Рашко, поуздан, као и др Дуле. Да, ти надимци. И други људи су их блиско доживљавали, са многима су се и сродиле три генерације. Жико, Вера Зубарка, Рашко, Дуле, ускоро можда и Ања, која је на петој години студија.

Неизбежно је још једно подсећање на првог приватника у породици, Милоја. Од њега су и унук и праунуци наследили дар за музику. Рашко и Дуле свирају хармонику, а уметничке склоности имају Ања и Олга. Нисмо ли већ рекли да могу да буду и те како виртуози у свом послу. Доктор који је направио први уређај за своју ординацију има и хобије којима је врло посвећен, аутомобили и двоточкаши. Када је потребно, зна и да их поправи.