ПРЕДАВАЊЕ ПРОФ. ЕМЕР. ИРИНЕ СУБОТИЋ, У ОКВИРУ ПРОСЛАВЕ ДАНА НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ЧАЧКУ
У оквиру прославе 69 година постојања, Народни музеј у Чачку (Лабораторија за конзервацију и рестаурацију), 26. августа, организовао је предавање професорке емерите Ирине Суботић, историчарке уметности, под називом “Сарадња кустоса и конзерватора – Студија случаја: Сто година часописа Зенит и судбина Зенитове колекције”, на позив Слободана Богојевића, вишег конзерватора. У Центру за стручно усавршавање, где је одржано предавање, директорка Народног музеја Делфина Рајић подсетила је да је прошло сто година од када је Љубомир Мицић покренуо часопис Зенит и заједно са Бошком Токином и Иваном Голом објавио “Манифест зенитизма”:
– Посебно нам је драго што овогодишње предавање, посвећено заштити културног наслеђа, обухвата заштиту и презентацију изузетно вредног материјала у вези са авангардним покретом зенитизам. Ове године обележено је пола века од смрти оснивача и покретача часописа Зенит и зенитизма, аутентичног покрета српске авангарде. Мицић је желео свим бићима да, попут сунца, досегну свој, властити зенит, наглашавајући да је зенитизам покретачка снага сваког човека. У различитим фазама постојања часописа и покрета била је присутна активна размена и рецепција идеја и искустава европских уметничких покрета.
Осим на предавању, професорка Ирина Суботић, о свом богатом музејском искуству у вези са заштитом наслеђа, односно, изузетно вредног часописа Зенит и Зенитове колекције говорила је и за “Чачански глас”:
– Врло сам срећна што сам у Чачку, јер овај град има своју изванредну традицију, укључујући и ваш лист. Мислим да је стогодишњица од оснивања часописа Зенит прави тренутак да се подсетимо на културу и уметност 20. века, која допире до данас…
УГЛЕДНИ МЕЂУНАРОДНИ ЧАСОПИС ЗА КУЛТУРУ
Зборник “Сто година часописа Зенит 1921 – 1926 – 2021” уреднички потписујете са др Бојаном Јовићем, директором београдског Института за књижевност и уметност. Шта је био циљ издавања зборника на више од 760 страна?
– Жеља је била утврдити које место данас имају Зенит и Љубомир Мицић, као покретач овог часописа, 50 година после његове смрти, како у нашој, тако и у светској струци. Да ли постоје нове теме, нове тезе, нова интересовања, нови људи који се тиме баве? Мислим да можемо да будемо поносни што зборник садржи доста савремених приступа, с новим идејама и ревалоризацијом ранијих поставки, као и да је потврђена констатација да је одиста био важан међународни авангардни часопис. Подсећам да је 1. фебруара 1921. изашао први број Зенита у Загребу где је Љубомир Мицић, неколико година пре тога завршио студије филозофије. Одмах је поставио високе стандарде. Прво, да то буде часопис за културу, дакле, не само за уметност. Друго, да буде међународног карактера, што је подразумевало да се обезбеди богата међународна сарадња. Зенит је веома брзо стекао углед, управо по тим међународним стандардима, али је имао и своје препознатљиве одлике. У том тренутку, авангардни часописи су били важни форуми за представљање нових идеја, лакше но што се то могло у институцијама. У крајњој линији и данас је тако. Врло брзо, за годину, највише две, Зенит је био прихваћен као део прогресивне групе часописа у Европи и свету. Активно су размењивани књижевни и други прилози, као и репродукције дела, европски уредници су радо слали своје текстове, као што су и Зенитови сарадници објављивали и излагали у иностранству, посебно због тога што су говорили о заједничким, левичарским идејама и новим уметничким формама. Мицић се издвајао и својим оригиналним поставкама.
Које су то идеје, најзначајнијег југословенског авангардног и тадашњих европских часописа, биле заједничке?
– Прво, то је био пацифизам. После Првог светског рата владала је жеља да се апсолутно превазиђу бол, смрт, болест, разарања, као и толики ужаси који су поделили целу Европу, па и свет. Друго, идеја братства стварањем нових држава после распада неколико царевина. Између осталог, створена је и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, што је Мицић, као Србин из Хрватске, с усхићењем прихватио, сматрајући да ће то бити платформа за заједнички срећан живот. Ту је и битка за новога човека, нову уметност која је била у вези са његовим позитивним виђењем октобарске револуције и руске авангарде која је углавном била у служби нових институција власти (али не за дуго!). Све што се дешавало у Русији њему се чинило као добар узор, који се може применити и код нас. Суштина је била у новим стваралачким облицима, као одразу новога доба, технике и технологије.
БИТКА ЗА НОВОГА ЧОВЕКА, ИЛИ УТОПИЈСКА ИДЕЈА
Да ли делимично о томе говори и текст “Човек и Уметност”, објављен у првом броју часописа Зенит, фебруара 1921?
– То је програмски текст у којем је Мицић говорио о великој породици, братству младих, односно, то је битка за новога човека који ће да влада културом, а не оружјем. Желео је да култура постане агенс за покретање друштва. Дакле, једна утопијска идеја, која се никад није могла остварити, као што не може ни данас, када су новац и позиције власти много значајнији фактори од било којих идеја, вредности или ангажовања на плану културе. У сваком случају, несрећна судбина Мицића и његових програма у више наврата се понавља кроз нашу историју.
Заједно са пријатељима Љубомир Мицић је објавио и “Манифест зенитизма”. Да ли је и то допринело да Зенит буде добро прихваћен?
– Да би Зенит добио на аутентичности, Мицић је поставио неколико теза које су се понављале у његовим радовима, у текстовима и разним манифестима. Једна теза је била да је Европа “болесна”, као “стара мрцина”, како је писао, која је дозволила да се деси Први светски рат. Њене институције су потпуно конзервиране и неефикасне (о томе говори његова књига Антиевропа из 1926). С друге стране, Мицић је понудио нешто атрактивно: тема је била “балканизација Европе” преко метафоричне фигуре “барбарогенија” – насупрот званичној политици европеизације Балкана. Желео је да се изађе из стереотипа западне цивилизације и да млади, снажни, креативни, нови, али свету непознати људи са Балкана, донесу свеже идеје, да њима “освојимо Европу и балканизујемо је”. Разуме се, то су биле само метафоричне, авангардне идеје блиске Мајаковском, али и Ничеу – никакви полигони са ратовима и оружјем. То је, у великој мери, помогло да у низу авангардних часописа истог доба, Зенит буде врло брзо препознат као аутентичан и углавном у иностранству лепо прихваћен, али истовремено одбачен, критикован и забрањиван, како у Загребу, тако и у Београду: поменути зборник садржи неколико текстова где се расправља о тим темама.
СУСРЕТИ НА ГРОБУ МИЦИЋЕВЕ СУПРУГЕ АНУШКЕ
Познавали сте Љубомира Мицића лично, а његово дело истраживали више од 40 година. Какви су били Ваши сусрети, каква је он био личност?
– Проучавала сам више од 50 година зенитизам, у ствари од када сам у лето 1967. године, као кустос Музеја савремене уметности, покушала – без успеха – да позајмим од Мицића Бијелићеву слику “Борба дана и ноћи” за једну музејску изложбу. Он је пристао на сусрет, али како није желео да нас неко види, сусретали смо се на Новом гробљу, на гробу његове супруге Анушке, која је била његов драгоцени сарадник, преводилац, секретар, његова велика подршка и муза. Касније сам била и у његовом стану. Био је веома рањен човек, повређен, непризнат, још пре рата прогањан као левичар, бољшевик и анархиста, оптужен да спрема револуцију којом би свргао постојећи режим – због текста са потписом др М. Расимова “Зенитизам кроз призму марксизма”, објављен у последњем, 43. броју Зенита, децембра 1926. године. До краја живота је остао самосвојан, јак на речима, неподмитљив и упоран у својим убеђењима, али и несрећан, неуклопљен, усамљен: јавност за њега није постојала, као што ни он није постојао за јавност. Умро је у великој беди, али је сачувао богату заоставштину којом је враћен у нашу културу, па самим тим и у историју. Као Србин у Хрватској био је врло критичан према хрватској култури и тако стекао најјачег непријатеља кога је могао да замисли – Мирослава Крлежу. Ни у Србији није био уклопљен, нити поштован. Десет година је живео у изгнанству у Паризу, писао романе на француском као француски књижевник, а после Другог светског рата, када је културом “жарио и палио” Марко Ристић, није био примљен у Удружење књижевника Србије. Између осталог, важио је за великог националисту због Манифеста србијанства (1940) за који историчари сматрају да у ствари одражава његов страх од надолазећег усташтва и фашизма. И о свим тим темама постоје важни текстови у новом зборнику.
ВЕЛИКА КОЛЕКЦИЈА УМЕТНИЧКИХ ДЕЛА
На Вашем предавању сте говорили и о великој колекцији уметничких дела, која су припадала Галерији Зенит, а коју је створио и водио Љубомир Мицић. О каквим делима је реч?
– Реч је о делима чувених светских уметника, као што су Шагал, Кандински, Архипенко, Ел Лисицки, Мохоли-Нађ, Соња и Робер Делоне, Албер Глез, Шаршун…, али и непознати радови југословенских уметника који су сарађивали са Мицићем – Јована Бијелића, Михаила С. Петрова, Јосипа Сајсла, у зенитизму познат као Јосиф Јо Клек, затим Августа и Теје Чернигој, Едварда Степанчича, Вјере Билер и др. Иако сам била убеђена да су сва дела оригинали, јер Мицић није имао ни потребе, ни пара да набавља нешто што није било аутентично, звала сам у помоћ конзерваторе – посебно је на томе радила госпођа Копрњицка из Националне галерије у Прагу. Они су, на моје огромно задовољство, потврдили да су сва дела одиста из двадесетих година 20. века. Утврдила сам да се ради углавном о експонатима са велике Зенитове изложбе, нове уметности коју је Мицић организовао априла 1924. године у Београду. После тога је веома мали број дела ушао у његову колекцију.
Колико је важна сарадња кустоса и конзерватора, када говоримо о процени оваквих дела?
– Зенитова збирка, откривена 1981. године, десет година после Мицићеве смрти, управо је добар пример. Пошто нису нађени наследници, комплетна заоставштина је подељена између Народног музеја и Народне библиотеке Србије, па је требало установити да су сва дела аутентична. То су могли да ураде само конзерватори, јер су многа дела била и без потписа у доста лошем конзерваторском стању. У сарадњи са конзерваторима видели смо да је реч о старом папиру, старим потписима, старим врстама коришћених материјала и то је дало сигурност да су дела заиста аутентична, како сам већ рекла, углавном из двадесетих година прошлог века. Научни приступ конзерватора је веома важан, јер ми је помогао да, као кустос Народног музеја, обрадим ту колекцију и 1983. године организујем, заједно са Видом Голубовић, књижевном историчарком која се, такође, бави авангардом, изложбу „Зенит и авангарда двадесетих година”, која је својевремено изазвала велику пажњу медија – са позитивним, али и са негативним последицама!
Захваљујући Вама и др Бојану Јовићу нови зборник је посебан споменик Зениту и несхваћеном и неприхваћеном Љубомиру Мицићу…
– Желели смо све да обухватимо, и његов живот, и његово упорно тумачење зенитистичких идеја, као и његову судбину и неуклопљеност у животне прилике, и његов статус Србина у Хрватској, широки распон његових сарадника и тема којима се Зенит бавио. Зборник је објављен у издању угледне Галерије РИМА из Крагујевца и Београда (која дивно сарађује и са Чачком) и Института за књижевност и уметност. Књига је право, најбоље обележје значаја Зенита и велика компензација за Мицићев несрећан живот, за човека избаченог из наше културе, из знања, из свести многих, све док није умро. Након што је почетком осамдесетих година прошлог века постала доступна његова заоставштина, много више се могло истраживати и писати, и на тај начин наћи одговарајуће место у историји наше културе и за Мицића и за његов зенитизам.
Нела Радичевић
