„ПОП ХОРˮ РАСТЕ ИЗ ДАНА У ДАН ДОК ЦЕЛА СРБИЈА НЕ ЗАПЕВА
Јединствени „Поп хорˮ пре неколико година основали су супружници Ненад и Изабела Азањац са жељом да докажу како свако може да пева уколико жели и да за певање није неопходно музичко предзнање, међутим, њихов хор поприма све веће размере ширећи се из града у град, са једне фестивалске позорнице на другу и временом постаје нешто веће од почетне замисли – велики круг људи који певају заједно, друже се, забављају, подржавају, постају слободнији, растерећенији и радоснији, али и све успешнији, са надом да ће у наредном периоду наступити и на позорници Сава центра. О развојном путу хора и о утицају који музика има на човека разговарали смо управо са једним од оснивача „Поп хораˮ ‒ Ненадом Азањцем.
Музика је врста уметности која је најзаступљенија међу људима и уткана је у наш свакодневни живот, било да је слушамо на радију док возимо аутомобил, постављамо на друштвене мреже, слушамо кроз слушалице док шетамо или смо на весељу, на концерту… У чему се, по Вашем мишљењу, огледа та вечита потреба за музиком и како би изгледао живот без ње?
‒ Нисам ни био свестан значаја музике док нисам покренуо овај хор иако сам целог живота окружен музиком и бавим се њом од пете године – школе, наступи, такмичења… Упркос свему томе нисам схватао колико снажан и позитиван ефекат музика има на људе све док, захваљујући нашем хору, нисам видео како се људи мењају уз музику и из великог „минусаˮ одлазе у велики „плусˮ, што ми се много допада. Људи се уз музику развијају и она је ослобађајућа, тј. помаже нам да се ослободимо.
Пре неколико година са супругом Изабелом основали сте „Поп хорˮ намењен свима који воле да певају без обзира на музичко предзнање, године и било које друге баријере и разлике. Зашто сте пожелели да оснујете баш овакав хор, да ли због јединствености, изазова или неког другог разлога?
‒ Хор смо основали на наговор пријатеља из Словеније који има сличан хор у Љубљани. Замолио нас је да направимо и у Србији нешто налик томе како бисмо у једном тренутку можда направили и један братски хор, путовали једни код других и сарађивали.
Започели сте са хоровима у Чачку, Горњем Милановцу, потом и Крагујевцу, Београду, а касније сте проширили свој рад и на друге градове. Колико тренутно имате активних хорова и да ли су аудиције и даље актуелне?
‒ Тренутно држимо пробе у пет градова у Србији: Горњи Милановац, Чачак, Крагујевац, Београд и Нови Сад, мада су у припреми и Краљево, Шабац, Ниш, Крушевац… Од јесени планирамо да држимо пробе дословно у свим градским центрима у Србији, тако да се може рећи да смо активни свуда.
Са „Поп хоромˮ наступали сте у многим градовима као предгрупе значајним музичким именима, попут Звонка Богдана, „Бајаге и инструктораˮ, „Рибље Чорбеˮ… Колико су ти моменти били инспиративни и значајни Вашим полазницима који воле музику, али никада нису ни помислили да би могли делити сцену са тако успешним и признатим музичарима?
‒ Ти моменти су били веома инспиративни. Једна госпођа је чак прокоментарисала: „Много ми се свиђа моја нова каријера, преко дана телевизија, увече концерти.ˮ Врло смо задовољни како се све одвија.
Чини се да у Вашем хору акценат није само на музици, већ и на дружењу, енергији, сарадњи, осмесима… Како бисте описали Ваше сусрете и који су све бенефити оваквих активности, с обзиром на то да су људи све усамљенији и да махом живе виртуелне животе?
‒ Управо тако, акценат јесте на дружењу. Направили смо једну платформу где људи могу да дођу да се насмеју, подруже и да запевају. Иако је у питању хор и примарно је певање, ипак истичемо дружење, добру енергију, добре вибрације. Изузетно подржавамо једни друге у свему, не само у хору, тако да смо најискреније пресрећни што се налазимо у таквом окружењу.
Зашто сте се одлучили баш за поп музику када сте оснивали хор и на који начин бирате песме које ће чланови изводити? Да ли се, по Вашем мишљењу, музика може поделити на добру и лошу по неком критеријуму?
‒ Определили смо се за поп музику из једноставног разлога, пошто нам је тај жанр „најближиˮ, односно, ја се бавим том врстом музике већ двадесет година у земљи и иностранству. То је вид музике о коме највише знам и теоријски и када је у питању сам начин извођења. Такође, било нам је битно да мотивишемо што већи број људи да певају, тако да нисмо одабрали нека технички захтевнија музичка дела. Што се тиче питања да ли музика може да се подели на добру и лошу – може, али то је потпуно индивидуално, јер свакоме од нас је нешто добро, а нешто лоше, док је код неке друге особе потпуно супротан утисак.
Шта очекује Ваш хор у наредном периоду, да ли одмарате или радите и током лета и постоји ли и даље жеља да наступите у Сава центру са свим својим члановима?
‒ „Не седимо на ловорикамаˮ, настављамо да радимо, радићемо и током лета. Наравно да желимо да певамо у Сава центру, то нас мотивише да оволико растемо, да идемо у све градове, то је нешто што нас „пратиˮ свакога дана и желимо да учинимо да цела Србија пева. Сматрамо да је попунити један Сава центар певачима заправо лако ако знамо да у Србији има око 5‒6 милиона људи, од чега верујем да би бар 3‒4 хиљаде људи желело да дође у тај простор и да пева заједно са нама.
Шта Вас највише инспирише у послу којим се бавите и по чему је он посебан у односу на класичне послове? Колико је заједнички рад са супругом допринео резултатима које постижете и лепој енергији коју преносите и на своје чланове?
‒ Највише ме инспирише моменат трансформације људи од прве пробе па до каснијих сусрета. Код неких људи тај преображај буде веома брз и екстреман, док код некога то траје 3-6 месеци, код некога годину дана, али онда видите како се ти људи мењају у позитивном смислу и то ми се много допада. Да није моје супруге, овога свега не би ни било, јер она је најзаслужнија за то што наш хор постоји.
Музика ослобађа, повезује, забавља и даје могућност људима који воле да певају да постану део једне веће целине и да искусе нешто потпуно ново и другачије, без класичних аудиција, познавања нота и строгих правила, а све што је потребно да бисте постали део овог распеваног хора, који чине људи различитих година и боја гласа, јесте пријавити се или се једноставно појавити на проби и запевати, јер живот је само један, а некада тако весео и лаган попут најлепше песме.
Марија Миљуш
Фотографије: Ивица Милошевић
