ПРЕДСТАВЉЕНО СТВАРАЛАШТВО КЊИЖЕВНИКА ЕНЕСА ХАЛИЛОВИЋА
Странице којима је исписана поезија и проза Енеса Халиловића представљене су чачанској публици у петак, 15. септембра, у Клубу Културног центра Чачак. Критички осврт на књижевно стваралаштво уприличила је проф. Ана Стишовић Миловановић, а водитељ програма била је Милкица Милетић, уредник Књижевног програма Културног центра. Тумачење поезије и прозе овог ствараоца здружено је са мелодијом, отуда су музичке пасаже на инструментима изводили ученици Музичке школе „Др Војислав Вучковић” у пратњи професора Александра Поповића. Књижевно вече именовано по Халиловићевој збирци песама „Секвоја” организовао је Књижевни програм Културног центра Чачак.
Описујући призив и позив Халиловића да носи у себи, а потом и бележи свој свет уметности, проф. Ана Стишовић Миловановић аутора карактерише као ерудиту.
„Пригода је интересантнија и, чини ми се, узбудљивија тим пре што је први део вечери посвећен размишљању и анализи оног што бисмо звали поетика једног писца. Енес Халиловић је почео као песник врло млад, са седамнаест година написао прву своју песму и збирку издао са осамнаест и непуних деветнаест, збирка се зове „Средње слово”. Од тада су се низале мног знамените песничке збирке и, између осталог, једна од најзапаженијих на овим нашим просторима зове се „Зидови”. Пажњу смо посветили и двема поемама, које су, такође, јако интересантне. Једна од њих се зове „Земља” и писана је за крагујевачки октобар, изведена је прошле године у облику једног сјајног сценског перформанса, која заправо говори о универзалијама добра и зла. Такође, ту је и друга поема „Бангладеш”, која је, у ствари, врло необичан путопис кроз једну непознату земљу, а шта је путовање него познавање света, а самим тим и себе у свету другости као јаства и тако даље”, објаснила је проф. Стишовић Миловановић.
Тумачење назива збирке „Секвоја” аутор Енес Халиловић је надахнуто расветлио:
„У питању је портрет, секвоја је, дакле, биљка која хиљадама година може да живи. Има секвоја које су савременици били Аристотелу и савременици су нама данас. Отуда сам је узео као симбол јер расте у два правца, и горе, и доле, као што се сама историја и књижевност развијају, може се протумачити као нешто двосмерно. За мене је то једна важна биљка зато што је она била моја фасцинација о којој сам певао у књизи „Секвоја”. ”
Пишући различите књижевне жанрове, Халиловић се трудио да им озбиљно и темељно приступи, уметнички заокружи историјске тачке које су му временом постала опсесија, потреба да исте омеђи корицама своје књиге:
„Моја последња књига је „Земља” у којој сам певао о стрељању ђака у Крагујевцу. То је једна поетска драма која је изведена прошле године у октобру месецу у Шумарицама, такође, врло сам задовољан том књигом. Годинама сам носио ту тему Шумарица, писао о њој у роману „Људи без гробова” и десило се тако да то заокружимо у овој поеми, то интересовање”, подробно објашњава Халиловић.
Важну улогу у стваралачком поступку једног аутора заједнички потврђују и критичар и аутор – публика је један од чинилаца. Заокружен процес је онај који је овековечила рецепција, пријем публике. Наведено додатно разјашњава Халиловић:
„Имам контакте са читалачком публиком, некад ми пишу, некада се јаве на књижевним вечерима, сарађујем доста са њима јер ми је понекад потребна повратна информација, њихово виђење мојих књига. Тако да је то понекад и корисно, усвојим понекад и њихове примедбе, али, у сваком случају не мора да значи да ћу их послушати, али консултујем утисак сваког читаоца, а, ипак, се трудим да сам доносим одлуке.”
Стилски поступак, одгонетање метафоричног слоја сопствене уметности, својеврсни манир у оквиру свог стваралачког поступка аутор Халиловић објашњава:
„Трудио сам се да више слојева има моја уметност. Различити су стилови у различитим књигама, али опет сам се трудио да има и неку препознатљиву нит која се провлачи кроз све моје књиге. Човек треба да пише тако што стави нешто испод дна, да за изванредне чиаоце постоји један слој, да за читаоце који тек улазе у књижевност има други слој и тако редом. Мада, не може се увек у песми то применити, али поезија је рразнородна и различте су стратегије шта да понудимо читаоцу.”
Други део вечери посвећен је „Секвоји” Енеса Халиловића, књижевном делу по којем је названо књижевно вече. Књижевни критичар проф. Стишовић Миловановић осврће се на Халиловићев манир писања – питким, јасним реченицама, заправо, читалац може да прати и ствараоца, да, у складу са својом перцепцијом књижевног дела, понире у дубине:
„На крају, ту је проговор о збирци „Секвоја”, која је врло интересантна и необична јер Енес Халиловић је један од оних поета, па и у прозном тексту то чини исто, коме су метафоре, коме је зачудност један од главних уметничких алата. Оно што у романима и у приповеткама његовим проналазимо јесте увек једна наизглед обична прича, али ако застанемо, промислимо, схватићемо сву њену дубину и, баш онако како каже у свом другом роману, једном од најзапаженијих романа у нашој литератури: „Ако довољно дуго гледаш у понор, понор ће погледати у тебе.” Део ове ничеовске мисли се ослања тако на свако понирање у дубине за Халиловића јесте његов аутопоетички императив. И прозни и песнички рукопис Енеса Халиловића су, од почетка другачији од свега, што је литература ових простора нудила. У новој збирци песама „Секвоја” приказују се најбоље особине његовог поетског умећа. Халиловић је најпре песник, те је његово осећање сублимности језика, слике, метафоре, битно обележило и прозно стварање. Тематски, збирка је метафорички поглед ка ничеовском понору, али је свака песма, једновремено отворена за аутентична (слободна) тумачења сваког ко је спреман на ЧИТАЊЕ – ДИЈАЛОГ.”
Читањем и рашчитавањем стваралаштва Халиловића потврђује се и човекова потреба да међу редовима исписаног проналази нешто себе, нешто аутора, нешто поменутог двосмерног – откривање истине у дубинама и висинама које је отелотворио живот.
Милица Матовић
