Društvo Sport

(ПОЛУ)МАРАТОНАЦ ИЗ ЗАДОВОЉСТВА – БОРИС РИЛАК ЗА ПЕТ ГОДИНА НА ВИШЕ ОД 80 ТРКА

Са више од 80 трка, махом градских и разних планинских полумаратона, по свим (не)могућим временским приликама, Борис Рилак до сада у ногама има ко зна колико стотина километара. Два велика градска маратона – Београд и Барселона и чак 34 полумаратона на „равним“ стазама, само су део ове богате спортске приче! А, може се рећи да је тек на почетку, јер овом тридесетчетворогодишњаку, научном сараднику у чачанском Институту за воћарство, тркачке стазе су се „отвориле“ тек пре непуних пет година! Једном, кад уђеш у тај свет, непрекидно расту „глад“ за новим километрима и инспирација да се надмаше сопствени рекорди, потврђује наш саговорник. Кад се томе додају пријатељство које влада у тој заиста великој заједници и толико лепоте које човек и док трчи мора да примети, онда се отворе нови, а бескрајни хоризонти.

Барселона

Пре два викенда Борис је био на полумаратону на Сребрном језеру. Ово му је био трећи полумаратон ове године. Трчао је у јануару у Сарајеву на Unusual маратону (halfmarathon), почетком фебруара на Зимском ноћном полумаратону у Београду.  И сваки пут нови лични рекорд. Последњи је био тај на Сребрном језеру, када је стазу претрчао за 1h36’34“, што је за око три минуте боље време од претходног.

НЕСУЂЕНИ ФУДБАЛЕР У АТЛЕTИЦИ

Званично је почео да трчи у септембру 2020, у време короне, али је имао добро „предзнање“, јер је у спорту од малена. У Александровцу је активно играо фудбал, где је за први тим ФК „Жупа“ наступио у шеснаестој години. Чак је као дечак био у репрезентацији Србије, имао шансу да заигра и за ФК „Рад“… По доласку у Чачак на студије Агрономског факултета, остао је веран фудбалу, истина малом и рекреативном. Са многих турнира у Србији и региону донели су Борис и његова екипа е пехаре и медаље…

Доломити
Копаоник
Клисура Градац
Дубровник

Тако је било до короне, а онда због забране окупљања све је стало. Морао је да нађе нову физичку активност. После посла ишао је на атлетску стазу и тако сваки дан по километар-два, три…

– То ми није било довољно. Тако сам почео да трчим „Стазом здравља“ до Парменца и назад… Тог лета сам сазнао за Планинску трку на Копаонику. Пријавио сам се више из радозналости и зато што волим и познајем тај крај. То је моје прво званично учешће на тркама. Истрчао сам тих 15 километара и био одушевљен – присећа се Борис тих почетака, када је упознао Ивана Милосављевића из Београда, већ тада искусног тркача, који га је обавештавао где и када може да се пријави.

Уследиле су трке у Крагујевцу, на Дивчибарама… Борис је у међувремену постао пасионирани тркач. Учествује на свим тркама – градским, планинским, ultra, sky, OCR (са препрекама)… Просек му је више од једне трке месечно. У почетку је, прича, трчао и по двадесетак трка годишње, али су то биле краће стазе. Сада су то дуже, а по много чему атрактивније трке.

– Дубровачки полумаратон ми је један од најдражих и најбоље организованих. Веома ми је драг и Острошки полумаратон. Трчи се од центра Никшића до Острога и то је неки посебан, тешко описив осећај! Међу посебним је и полумаратон Бокешки залив, који сам два пута истрчао. Трчи се од Тивта до Котора, све поред мора. По Србији сам трчао полумаратоне у многим градовима и сваки има своју лепу причу. Наравно, Чачански ми је међу најдражим, јер смо ту домаћини – каже Борис, иначе члан заједнице „Чачак трчи“.

Са око 20.000 маратонаца из целог света, прошлогодишњи маратон у Барселони му је најимпресивнији. То је био Борисов први маратон:

– Нестварна енергија, невероватна подршка, јер око 200.000 људи дуж целе стазе бодри такмичаре – још увек усхићено прича Борис, који је у Барселони био десетак дана пре одбране доктората, док је Београдски маратон трчао десет дана после добијања докторског звања. 

УЛТРА НА БЈЕЛАШНИЦИ ПО ПАКЛЕНОЈ ВРУЋИНИ

Борис Рилак посебно ужива у планинским тркама. Са четири ултре (стазе дуже од 42,2 километра) памти посебне лекције. У Ивањици на 66 километара, од Јанковог камена, врха Голије, до Мучња, видео је да границе не постоје. На Старој планини имао је невероватан осећај. Драгоцено искуство са Доломита на италијанским Алпима (50 км) поновиће заједно са млађим братом већ крајем јуна. Али, круна свих му је прошлогодишњи „Vučko trail“ на Бјелашници. Борис је био један од 150 такмичара у изузетно захтевној трци. Само једна трећина успела је да стигне до циља, претчавши стазу дугу 61 км, са 3.700 метара висинске разлике, по пакленој врућини! И Борис је био међу њима!

– Било је невероватно… Тринаест и по сати по Бјелашници, у кањону реке Ракитнице и гребену Височице. Та трка ме дефинитивно променила. Грчеви су ме стигли већ на трећини стазе, али успео сам да дођем до краја. У циљ сам ушао увече са батеријском лампом на челу око 21.30. Ту сам упознао себе, схватио да је све у глави, да нема препрека кад човек зна шта жели. Тај осећај радости не може да се купи ни са каквим новцем – са поносом прича Борис о својој најтежој, а најдражој трци.

На питање какве му се мисли роје, док трчи те вишечасовне и захтевне трке, Борис одговара:

– Тешко могу да одговорим на то питање. Не носим слушалице, да ми „лакше“ прође време, јер желим да уживам у сваком тренутку – кад ми малишани на стази „баце пет“, кад на 2.500 метара надморске висине дође сто људи да нас бодри… Током трке разне мисли су у глави, буде и умора, многе се борбе одвијају унутар. Само једном, два пута сам помислио „шта ми ово треба“, али већ следећег момена рекао сам „све што радим, добро је“  – прича Борис са ведрином на лицу док говори о својој тркачкој страсти.

Кад год се укаже потреба, учествује и у тркама хуманитарног карактера. Каже да је од фудбала одустао и објашњава:

– Трчање је много динамичније, а опуштеније. Доживео сам многе градове, пределе, планине, срео дивне људе… Био сам на многим тркама у региону, па и шире – набраја Борис и додаје да не трчи због медаља и пехара. Мада је било и њих. Био је члан екипе која је освојила треће место на Дурмитору у трци са препрекама. Исти успех имали су и на Wild west у Овчар Бањи.

Воли да каже да су тркачи господа, јер само мали број дође због победе. Остали, због чистог уживања. „Рекреативац“ на дуге стазе истиче да се на свим тркама такмичи само против самога себе, са једним циљем – да пробије своје границе!

За ову годину главни циљ је маратон у Цириху 13. априла. Он и брат Ивица биће међу 18.000 учесника. На листи је двадесетак Срба из матице и дијаспоре. Пре Цириха за „загревање“ – Темишвар већ овог викенда, затим Крушевац, па Београдски маратон (трчаће полумаратон)… Једва чека још неколико полумаратона, па да се, што се тиче трка, полако „сели у своје планине“. Не жури Борис нигде, јер као што рекосмо, тек је на почетку! Једног дана и на маратону у Њујорк, највећем на свету!

Весна Тртовић

Фото: из приватног албума саговорника

БЕЗ ПРАЗНОГ ХОДА

Борис и Иван Милосављевић, сада велики пријатељи, ишли су заједно на многе трке. У последњих неколико година придружио им се и Борисов млађи брат Ивица. Вереница Ива је почела помало да се бави трчањем на дуже стазе, али је онда закључила да јој је лепше навијати за њега.

Жеље су му везане за трке дуже од сто километара, попут оне на Фрушкој Гори, на Бјелашници или Јахорини, затим „100 миља Истре“… Све то захтева много времена, али Борис понавља, ако постоји жеља и добра организација, све се постиже – да тренира, да буде са породицом и бројним пријатељима, да оде у Криву Реку, своје родно село на падинама Копаоника, да чита… Има одрицања, свакако, али и то је питање избора приоритета.

– Не волим празан ход и да сам у зони комфора! – једноставан је Борисов принцип.

ЖУПСКА ВИНСКА ТРКА – ДА СВА ЧУЛА УЖИВАЈУ

Главне припреме за планинске трке су у Овчар Бањи, када се у цугу испење на врхове Овчара и Каблара. Део тренинга је и у свом, александровачком крају, као и на родном Копаонику.

Борис је промотер Жупске винске трке, јединствене у Србији, јер стаза води кроз винограде, а окретнице су у винаријама. Право задовољство које пада у време манифестације Жупска берба. Та трка је последњег викенда септембра, дан пре Чачанског полумаратона. За ово лето у мислима су  Проклетије, као једна од најлепших и најзахтевнијих трка у региону, можда и Јахорина и Сува планина, а Копаоник се подразумева…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.