САЊА РАДУЛОВИЋ НА НАЈВЕЋЕМ ВРХУ ЈУЖНЕ ПОЛУЛОПТЕ
Стићи на непуних четрдесет метара до „небеских“ седам хиљада, за већину људи је мисаона именица. Али, не и за чачанску планинарку Сању Радуловић, која по много чему није обична. Недавно се испела на још један од највећих, на Аконкагву. Са својих 6.962 метра надморске висине „камени стражар“, како су га домороци прозвали, највиши је врх Анда и јужне хемисфере. Сања каже да су за освајање овог врха пресудни били упорност, воља и жеља да своју границу помери за још један степеник. Ово је њен трећи велики врх за годину дана и трећи одлазак на Анде, који се поклопио са тачно њених петнаест година у Планинарском друштву „Каблар“.
ЛЕДЕНО И СУРОВО ЛИЦЕ ПЛАНИНЕ
Аконкагва је за већину високогораца зацртан циљ, посебно што није технички захтевна, нема глечера, ни оних опасности које вребају у вечитом снегу азијских и европских планина. Сања је прошле зиме, када је била на чилеанској страни Анда, покушала да досегне овај врх, али, како сама каже, планина је тада није примила. Сада је све ишло по плану.
– Ово је највећа висина коју сам попела и један од тежих врхова. Нису бесмислене приче да је то „зла“ планина… Иако је и сада показала своје право лице, ледено, снежно и ветровито, пустила ме је, отворила своја врата – уз осмех каже Сања која због тога осећа неку врсту захвалности.
На експедицију је кренула 25. јануара са већ уиграном екипом из Србије. Летели су до Чилеа, јер је то јефтинија варијанта. Боравак у Чилеу су искористили за прву аклиматизацију. Попели су се на 4.200 мнв, што је допринело да касније лакше поднесу само успињање и недостатак кисеоника на великим висинама. После дводневног одмора у Сантјагу, отпутовали су у Аргентину.
– Прошли смо два базна кампа, један на 3.300 мнв. Други је Плаза де Мулас на 4.300 мнв и после Евереста је највећи планинарски камп на свету. У сезонама може да прими више од хиљаду планинара. Одлично је уређен, имају куваре, заједничке шаторе, тушеве, обавезне лекарске прегледе, чак постоје и кафићи. Ту смо сусрели планинаре из Београда, Црне Горе, Хрватске и Словеније, па нас је из бивше Југе било више од двадесет! – присећа се Сања.
Наравно, пратили су временску прогнозу, нимало охрабрујућу. Били су сведоци да су се многи враћали пре коначног циља, због лоше аклиматизације или због временских услова, јер је успешност пењања на Аконкагву свега око 30 одсто.
Следећи циљ био је висински камп на 4.800 мнв, где су преноћили и доживели оно о чему је Сања читала, а мислила да се помало претерује.
– Ова планина позната је по јаким ветровима. Када сам била прошле године и дошла до 5.600 није било ни дашка ветра. А овог пута у пола пет ујутру пробудио нас је олујни ветар. Пола кампа је „однео“, чак и велике куполе са металним конструкцијама! Нисам смела да изађем из шатора. Двојица мојих „цимера“ су покушавали да га учврсте, убацивали су камење како би остао на земљи. Додатни страх је био што су изнад самог кампа огромне стене, које су ми деловале крушљиве (склоне одрону). После тога није било спавања, јер ветар се смирио тек са свитањем – описује она.
КАД СЕ СТОПЕ БРОЈЕ, А НЕ КОРАЦИ
До самог врха ишли су постепено. Прво до 5.600, до кампа „Нидо де Кондорес“, где су провели једну ноћ, а онда ујутру опет назад, до претходног висинског кампа због аклиматизације. Последња тачка пре завршнице био је „Берлин“ на 5.900, где су доживели снежну олују, какву чак ни њихов водич не пампти. И такво невреме им је донекле ишло на руку. Стаза под сипаром била је залеђена, па су се уз дерезе лакше кретали.
– На завршни успон кренули смо око три сата изјутра. Температура у најави је била око 15 у минусу, али је ветар од око 50 километара на сат допринео да субјективни осећај буде и минус тридесет! Тада сам схватила шта значи сурова Аконкагва! И поред добре опреме, чинило се да ми буквално ветар пролази кроз кости! У једном тренутку нисам осећала табане! Ипак, добро нам је дошао ветар на тим висинама, јер то значи више кисеоника, много се лакше дише! Ветар нас је пратио све до Колере о којој смо много слушали. То је успон на коме бројни планинари одустају, чак и много млађи и физички способнији! Ту нас је затекло свитање. Сунце је огрејало, па се чинило да је топлије… Али смо већ добро осећали мањак кисеоника. Ту се не броје кораци, већ стопе. Сваких двадесет стопа мора се застати, да би се дошло до ваздуха. Уз то морала сам да носим маску преко уста због ситног песка… Видиш јасно врх, чини ти се да га руком можеш дохватити, али никако да стигнеш. Врх је на око два и по километра од последњег кампа, а тај део смо ишли око девет сати, само уз понеки гутљај воде и чоколадицу. Била сам у добром психичком стању, без имало висинске главобоље, тако да није постојала ни мисао да одустанем. На циљу смо били око поднева. Врх је зараван, окупана суцнем. Ту све престаје – свака бол. Једино ми је било жао што пријатељица из друге екипе није успела да буде са мном, јер је био договор да заједно развијемо заставу Србије. Остали смо на врху око сат времена. Онда су стигли и планинари из Босне, Војводине, Словеније… Леп је то осећај! – са радошћу се присећа Сања.
И у повратку није било лако, али, каже она, ноге су саме ишле. Заборави се умор, опасности и страх. Ипак, Аконкагва је још једном показала своју ћуд. Невреме их је задесило и у повратку, ветар им је потпуно исцепао шатор. Сања је морала да се хвата за стене и сајле, да би се одржала на ногама…
„ПЛАНИНА МЕ НАУЧИЛА СРПЉЕЊУ“
Планинарење је Сању научило да буде стрпљива. Мора се много тога поклопити и сачекати да се крене даље. Понекад и више од десет дана. Из угла садашњег лудила и трчања, то је непотребно губљење „драгоценог“ времена.
– Све је ствар посматрања, једноставно прихватиш то као етапу до циља. Мора се уносити много течности, да организам не би на тим висинама дехидрирао и остао без кисеоника. Користило смо воду са успутних језера или смо топили снег. Али ту воду смо морали да цедимо, и то кроз чарапу! И даље осећаш укус песка, али нема друге, мораш да је пијеш. Хвала Богу, нико од нас није имао стомачних проблема због тога – само је једна од Сањинин занимљивих планинарских прича. Све се то заборави када се на врху завијоре заставе Србије и „Каблара“.
Неуморна, већ размишља о новим подухватима. Остао јој је у Европи Дуфуршиц (око 4.700) у Швајцарској, један од најтежих и најопаснијих због лавина и пукотина. Па и да поново „начне“ Хималаје и најзад освоји „Лењин (7.100 мнв) на Памиру, који јој је једном за длаку измакао. Можда и да оде на Ајланд пик, а на хималајске трекове ће ићи када буде „пензионисани“ вискогорац, каже у полушали.
Весна Тртовић
Фото: иза албума саговорнице
ПОМЕРАЊЕ ГРАНИЦА
Од када је пре петнаест година први пут набацила планинарски ранац на леђа, Сања је освојила многе врхове. Међу највећим успесима су Мон Блан (4.807), Елбрус (5.642), затим Виникунка (5.150), Ел Мисти (5.822) и Чачани (6.075) на Андима у Перуу, врх целе Африке Килиманџаро, Доломити у Италији, Глосглокнер и Монте Роса на Алпима, Арарат у Турској… Прошле године прво је освојила Охос дел Саладо (6.893), највиши вулкан на свету и Сан Франциско (6.016) на чилеанској страни Анда, а онда Казбек (5.033), један од највећих на Кавказу и Арагац (4.095), највишу тачку Јерменије…
ПРВИ ПЛАНИНАРСКИ КОРАЦИ
Планинарењем се Сања заразила још у раном детињству. Сваког лета ишла је у Шљивовицу, родно село своје мајке. Иако је то питомо златиборско село, њихова кућа је била на самом ободу стена. Читав боравак се пентрала, користећи и дедин конопац за краве.
– Наравно, то је стајало негде у мени. А онда на наговор наше планинарке Ане Ђуровић закорачила сам у планинарење. Када сам супругу рекла своју жељу, он је одговорио да се слаже. Када сам убрзо купила сву опрему и донела је кући, он је уз осмех рекао да се шалио! Али, није било повратка! – говори Сања кроз осмех.
У МИЛИЋЕВЦИМА БАЗНИ КАМП
Многи из града мир од буке и трке налазе у планинарењу. Сања је и по томе необична. Када се после двадесет пет дана вратила из Јужне Америке у Милићевце, где живи са породицом, после само сат времена је обула чизме и отишла у шталу да музе краве! Често у шали каже да се бави пољопривредом због планинарења, јер јој је то нека врста припремног тренинга, али и основни извор финансирања за експедиције на врхове. Осим воћњака, имају велику фарму са музним кравама, јуницама, биковима, теладима…
– Жеља нам је да се осим млечним, бавимо и товним говедарством, које је много лагодније, јер не захтева стално ангажовање. Планирам и да купимо стотинак оваца – каже Сања, захвална супругу Зорану и синовима Срђану и Немањи, на великој подршци и разумевању за њено планинарење, које изискује честа одсуствовања.
