ПЕСНИЧКИ ПЕРФОРМАНС „СВИ МИ – ПОЕЗИЈА ЗНАˮ ОДРЖАН У ЧАЧКУ
‒ ПОЕЗИЈА ЈЕ ЈЕДИНИ СВИЈЕТ У КОМ СЕ СВИ СУСРЕЋЕМО И СВИ СМО ДОБРОДОШЛИ ‒
Песнички колектив „Сви миˮ кренуо је на поетску турнеју по Србији са јединственим перформансом „Поезија знаˮ. Турнеја је започета 22. новембра наступом у Културном центру Шабац и 23. новембра у Студентском културном центру у Крагујевцу, а у петак, 29. новембра, настављена је у Чачку у Градској библиотеци у 19.00 часова.
Овај иновативни уметнички формат спаја поезију и сценски израз, обликујући је у виду позоришне представе у два чина. Песници и песникиње интерпретирају своје стихове као ликови свакодневног живота – популарне личности, представници институционализоване религије, тарот читачи, па чак и политичари. У првом чину, „Конференцији за читање снова из народаˮ, публика улази у свет у којем се преплићу свесно и несвесно, лично и друштвено. Друштвене маске се скидају, откривајући скривене истине иза стереотипа. Други чин доноси ослобађање од карактера и приближавање есенцији поезије. Песници се враћају својој аутентичности, отварајући врата заједничким сновима и интимним мислима које нас све повезују. Поезија овде постаје централни глас, универзална нит која спаја публику и извођаче.
Песнички перформанс „Поезија знаˮ део је пројекта „Култура за демократијуˮ који пружа подршку независној културној сцени, подржава га Влада Швајцарске, а у Србији га спроводи Хартефакт фондација. Турнеја окупља 12 младих песника и песникиња, а то су: Анђела Ђокић, Јана Андрић, Никола Младеновић, Петар Благојевић, Тамара Радевић, Ана Радосављевић, Мирко Кекић, Никодим Марјановић и Анђела Пиљагић, предвођени Радмилом Петровић, Маријом Драгнић и Алексом Крстићем.
Марија Драгнић, ауторка три књиге поезије, добитница неколико књижевних награда и идејна ауторка перформанса, говорила је са нама о настанку и природи овог јединственог сценског уметничког дела, као и о значају поезије која живи и дише у свима нама.
Како сте дошли на идеју да своју поезију уткате у поетски перформанс „Сви ми ‒ поезија знаˮ и какво искуство он доноси љубитељима писане речи?
‒ Прошле године (2023), на позив пјесникиње Радмиле Петровић сазнала сам за међународни пјеснички пројекат: „Песници данашњице – гласови сутрашњицеˮ ком сам се том приликом и прикључила, са још десет поет/ес/а, рачунајући Раду. У жељи да се наша тадашња пјесничка заједница оснажи, осмислила сам и режирала пјеснички перформанс СВИ МИ: поезија зна! чија се праизведба десила на Светски дан поезије у Хартефакт кући која је и учествовала у реализацији поменутог пројекта, а сада је подржала и овај наш из фонда „Култура за демократијуˮ Владе Швајцарске. Екипа је била надарена и способна, јако брзо смо ту почетну искру претворили у малу поетску представу. Циљ је био исти онај који ме кроз поезију води од шесте године: учествовати у поезији животом, посвједочити да је она живот, и жива и – заједничко збивање! И успјело је. Сви смо се одједном нашли у пјесми, и пјесникиње, и пјесници, и публика. Кроз овакав начин извођења поезије, која сада има и слику и покрет, и пјесничко тијело, тијела, сви се приближавамо и својом присутношћу у трену који пролази присјећамо се да нисмо сами, кроз шта год пролазили, шта год да смо доживјели, и лично и на ширем плану, свака рана је заједничка. Живјело се прије нас, живјеће и после, а свака појединост сваког бивства је једнако драгоцјена за цијели тај ток. Све вриједи, и оно што боли, то је доказ љубави према некоме, и нечему. Такво подсјећање и саосјећање је непроцјењиво, велика је посвета и појединцу и суживоту, и животу уопште.
Ко све суделује у перформансу и да ли ће се чланови мењати или је у питању стална поставка?
‒ Имам прилику да радим са једанаест мултиталентованих пјесник/ињ/а. Садашњу пјесничку трупу чине 12 поет/ес/а: Јана Андрић, Петар Благојевић, Анђела Ђокић, Мирко Кекић, Алекса Крстић, Никола Младеновић, Никодим Марјановић, Радмила Петровић, Тамара Радевић, Ана Радосављевић и моја маленкост. Ми смо тренутно на пјесничкој турнеји, обишли смо Шабац и Крагујевац, долазимо 29.11. у Чачак, затим 30.11. у Пожаревац, 2.12. смо у Београду, 6.12. у Лазаревцу и имамо неке позиве за даље. Играћемо заједно у овој групи, док год људи буду хтјели да чују нашу и њихову поезију и док год свако од пјесника буде имао воље и времена да у овој поетској представи учествује. Идеја је да свако од ових пјесникиња и пјесника из овог рада изађе са новим искуствима, вјештинама, сазнањима и да даље развија свој израз слободније и сигурније, и у оквиру групе, и самостално, у ком год жељеном правцу. Овог љета смо нпр. направили и кратки филм који је тренутно у монтажи. Имамо идеје и за неке изложбе. Желимо да видимо на које све начине можемо да покажемо колико је поезија присутна и способна за преображај: од тишине која надлијеће пун астал, љубазног поздрава раднице на киоску, преко скраћивања папака тек рођеним прасићима, пива са кумовима, до поетског перформанса, филма, музике, слике. То значи да ћемо радити још пуно тога, али да желимо и да укључимо нове људе којима је једнако стало и до поезије и до заједничких збивања.
Да ли поезија више добија или губи када се из апстрактног простора премести у материјалну димензију и да ли тиме постаје пријемчивија читаоцима које можда више не испуњава традиционално читање књига?
‒ Поезија ништа не губи, она само оплемењује и сублимира све што такне. Увијек кажем да је поетски перформанс најнепосредније искуство упијања поезије, после читања. Пјесници најбоље знају да је самоћа идеална позорница за сусрет са стиховима, најживописнија, али они се из те самоће увијек обраћају неком, другом, себи, свијету. С овим нашим извођењем, поезија улази у свијет и подсјећа га да му припада, као и он њој. Људи су затечени на нашим наступима јер је ово јединствено искуство: 12 пјесник/ињ/а који у два чина говоре по једну своју пјесму, а оне се све обједињују у једну већу, заједничку, у којој и публика учествује својом енергијом и пажњом. Пјесма добија и тијело, постаје видљива и опипљива, блиска, као што то она заиста и јесте, људи разумију и поезију и пјесник/ињ/е више него што смо научили у школи и на књижевним вечерима.
Које теме повезују ваше стихове у хомогену уметничку целину?
‒ Пјесме у првом чину обилују мотивима из наше дијељене стварности, сликама друштва, док у другом чину говоримо пјесме интимније тематике, и спојивши све то у једну заједничку пјесму пропитујемо однос тог индивидиуалног утиска и дјелања, са оним што се дешава на ширем плану, и обратно.
Каква искуства носите и на који начин ви доживљавате ову песничку турнеју која и песнике одваја од сигурне зоне? Да ли су истински уметници они који мењају свет својим делима и који не стварају уметност ради уметности?
‒ Било је испуњавајуће, подијелили смо поезију с људима, они са нама дивне утиске, имали су слуха за нашу идеју и подржали нас, радујемо се даљим сарадњама. Јесмо сви ван сигурне зоне, али на начин да је ширимо. У души индивидуалци, а који осјете и кад пас зацвили на улици, сви смо на једном задатку ослушкивања једни других, заједничког рада, дијељења живе поезије, и процес је заиста вриједан за сваког од нас, доноси радости и нове дубине. Умјетник може бити на моменте унутрашњи дисидент, услед преплављености утисцима споља, специфичне танане сензибилне перцепције, али то није зато што му није стало, него управо супротно. Потребно је нешто воље, можда и вишка воље да се то богатаство утисака и осјећања и мисли, одњеговано негдје у унутрашњој земљи, подијели и са другим умјетницима, и са свима који желе да чују. Не знам како бих окарактерисала праве пјесник/ињ/е, нити да ли постоји само „умјетност ради умјетности” уопште осим у накнадном објашњењу, осим да знам шта је поезија кад је видим, а и у овим људима са којима радим сада, видим је, и сија, и вољела бих да многи уживају у титрању тих лучица у нашим срцима и главама.
Шта је то што „поезија знаˮ и због чега нам је потребна у свим временима?
‒ Поезија зна све и увијек ће вам рећи све, ако застанете и питате је с повјерењем, ту поезију у вама. Она је и у нама и у нашим пјесмама. Зна зашто дјевојчица машта да је Викинг, зашто млади пјесник завиди стубу на ког шеф не виче, ко су момци у волан хаљинама, зна да постоје ударци изнутра, народи који се не плаше ајкула и они који гину, да је свака смрт близу, као и сваки човјек, ближе него мислимо, поезија зна све о несрећној мајци, о скривеним жељама, зна да ће се свака остварити, пита кад ће неко да викне пу спас за све нас и открива игру живота. Она зна кад нешто није како треба, и једини је свијет у ком се сви сусрећемо и сви смо добродошли, зато нам је увијек потребна.
Можете ли нам поклонити неке стихове којима ћемо побудити читаоце који воле поезију да постану део овог уметничког пројекта јединственог у региону?
кад у свом родитељу видиш дете
више не можеш да се љутиш
Анђела Ђокић
Недељом – не ради.
Недељом – не пије
таблете, алкохол.
Недељом – не плаче.
Недељом – пере ауто.
Хоминоидеал.
Никодим Марјановић
изрезао сам лице Артура Рембоа
носим га као маску
пролазим кроз твој крај
ризикујем да ме прогласе
друштвено неприлагођеним
Алекса Крстић
гле, гле, шта је бомби, на тевеу, гле, гле –
виче увече мали Милутин, а то је боксер,
Тајсон, на видео-касети, ал’ он то још не зна
е будале, гледате ту Американца, непријатеља –
каже мама, ћути, није то Американац,
то ти је црнац – каже тата,
а онда буде бели шум, пукне трака
Мирко Кекић
Трампиш ваздух за осмех,
децу за лажи,
милост за заласке сунца,
а време никада не стигнеш да купиш
Јана Андрић
Шта то радиш, несрећнице,
Низ лице ти цуре угашене жеље
Са облака белог памука
Трагови се не скидају
Венчаницу су скупо платили
Немаш право на побуну
Петар Благојевић
На тави уштипци,
у шифоњеру торба
с ручно везеним постељинама,
и ракија од кад сам се родила
који се чувају за:
кад се будеш удала,
само не за Црногорца,
а то је све што треба да знам
о љубави.
Јана Андрић
Рођена сам у страном телу, носим сукоб у властитој крви.
Ана Радосављевић
када заспимо
одлетећу у ноћ
оставићу ти нож
у случају да се вратим
Тамара Радевић
дошла је таман кад је требало
као родна година
запалила ватру не знајући
колико јако могу да горим
Радмила Петровић
не подносим пораз
али знам како се губи
све недостатке скупљам
док не проклијају
кад се не очекује
бићу прецизна –
центар у пикаду
никад не промашим
Анђела Пиљагић
Мислила сам да сам бољи човјек:
сад све мање мислим, под диктатуром осјећања.
Свакако сам колонизатор. Освајам папир,
умотавам у њега ово црно цвијеће,
једину нашу земљу,
у којој има мјеста за све,
и сви једни за другима плачемо,
гдје смо у тмини искра.
Марија Драгнић
Текст: Марија Миљуш
Фотографије: Јана Андрић и Миљана Шуковић
