ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА О ПУТОВАЊИМА “НА КАФИ КОД ШЕКСПИРА” САЊЕ ДОМАЗЕТ
Чачани су недавно имали прилику да уживају “на кафи код Шекспира”, односно, на кафи са гошћама Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” Сањом Домазет, ауторком истоимене књиге о путовањима и Горданом Милосављевић Стојановић, уредницом ове публикације, коју је “Службени гласник” објавио прошле године. Током разговора, који је водила Тања Вуковић, дипломирани библиотекар, на видео–презентацији су се смењивали домови личности, “које још увек лутају њиховим одајама”. Читајући ову књигу можете открити скривеније светове кућа великана попут: Бетовена, Моцарта, Ван Гога, Рембранта, Монеа, Дарела, Карен Бликсен, Милене Барили, Шекспира, Андрића, Дучића, Љубе Поповића… “Ту су и приче о Тутанкамону, Ани Франк, Фројду, Газданову, Казанови, Маргерит Јурсенар, Ромену Гарију, Хундертвасеру. Поједине куће су неодољиве, нечије су рајска острва, а неке су и путујуће (Газданов). Неко је гостионицу сматрао најскривенијим кутком, а неко је дом пронашао само у мајчином срцу (Ромен Гари), док су одређени великани места пребивалишта доживљавали као уточиште или еденски врт”, навела је Вуковић. А у разговору за “Чачански глас”, ауторка Сања Домазет је открила зашто се књига зове “На кафи код Шекспира” и које су куће наших великана на њу оставиле посебан утисак.
ДИВНА УСПОМЕНА И ПОТЕНЦИЈАЛНА ГРАЂА
Зашто сте за наслов књиге одабрали баш Шекспира?
– Од Шекспира је све кренуло, зато се књига зове “На кафи код Шекспира”. Са 18 година сам отишла у Енглеску први пут, била сам тамо на школовању, где се подразумевало обилажење неколико занимљивих локалитета, Оксфорд, Кембриџ, Стоунхенџ… Један од локалитета била је и Шекспирова родна кућа и ја сам, као добар ђак, отишла на екскурзију, које су биле обавезне суботом. Нисам очекивала да ће се ту десити оно што се зове “бљесак евиденције”. За мене је то био посебан доживљај, звуци, боје, мириси, уопште Шекспир, као неко ко је одатле кренуо, можда, највећи геније човечанства, уз Моцарта. Стратфорд, величине Гроцке, није велики град, већ мања варш, али препуна воде, биљака, воденог растиња, цвећа… или сам ја била у неком срећном тренутку, тако да је за мене та кућа остала заувек дивна успомена и потенцијална грађа. Касније су дошле и куће других људи о којима се у књизи говори. На прмер, кућа Ане Франк, Рембрантова, Бетовенова родна кућа, Моцартова кућа у Сазбургу, сви су имали више адреса, али ово су биле неке од важнијих… Ту су и куће Милене Барили, Иве Андрића, Јована Дучића, Љубе Поповића…
ШЕТЊА ИСПОД АНДРИЋЕВИХ ПРОЗОРА
Која је кућа од наших великана на Вас оставила посебан утисак?
– Посебан утисак је Требиње, јер је заправо читав град кућа Дучићева. Он је послао пет вагона најразличитије грађе, уметничке, то је било време кад су могле уметнине да се купују. Послао је античке и римске уметнине, своју библиотеку, чак и маслиново уље. Послао је и храну за душу и храну за тело. Требиње је варош изнимне лепоте и посебне префињености, са милокрвним људима и бесконачно лепа. Али, од свих кућа наших људи, мени је врло блиска кућа Милене Барили, крај које сам малтене живела, јер ја сам рођена у Смедереву, а њена кућа је у Пожаревцу. Често сам тамо ходочастила и увек се питала шта ли је мислила кад је одлазила и остављала мајку, баку, ујака, оне које је највише волела, јер она није формирала другу породицу. Заувек је њена примарна породица, родитељска, остала централна. А од свих кућа ми је најближа, и физички, Андрићева. У Београду живим близу “Андрићевог венца”. Врло често, и данас пре доласка у Чачак, прошетала сам испод Андрићевих прозора и увек гледам како се мења дрвеће, годишње доба, јер његов стан, на “Андрићевом венцу”, гледа на парк. Гледам и питам се да ли је и он уочавао све те промене на лишћу, на трави, у бојама, у тој симфонији, у том сазвучју, кад дуне ветар различито се крошње оглашавају, различито се птице чују… Увек се питам шта је чуо у зору, јер је патио од несанице… Близак ми је Андрићев стан, одакле је он кренуо на свој последњи пут 1975. године у болницу, када је спаковао једну књигу Марка Аурелија, и није се вратио.
АКО ЖЕЛИТЕ НАЈБРЖЕ ДА САЗНАТЕ О ЧОВЕКУ – ПОГЛЕДАЈТЕ ЊЕГОВУ БИБЛИОТЕКУ
Да ли је могуће овом књигом послати неку уопштену поруку, или је сваки читалац проналази за себе?
– Ако би једна књига имала једну поуку то не би било добро, то би било програмски. Овде је пружена могућност ученицима, студентима, зрелим људима, најразличитијим генерацијама да се пронађу. Младе генерације ће можда поново да пронађу вољу за животом када читају о месту где се крила Ана Франк, кад виде како је она у тим околностима, немогућим, где је њен живот сваког дана могао да буде завршен, учила, радила. Читаоцима ће бити интересантно да пронађу занимљивости у Бетовеновој кући, или ако открију шта се догађало у Рембрантовим собама, или каква је постељина у кући Маргерит Јурсенар. Не, ово никако нису пикантерије, него један начин живота, један однос према стварима, једна поетика простора и један посебан живот ствари. Јер, ја чврсто верујем, иако сада то још увек не знамо, али за 300 година ће физика доказати да и предмети имају неки свој живот. Сигурна сам да на предметима остају трагови њихових власника. Ја сам волела да пишем и о Дисовој кући у Заблаћу. Али, те куће нема, тако су ми рекли Чачани, односно, она постоји, само је рушна. За мене је то био још један бол и помислила сам – зар није довољно било бола у Дисовом животу. Много сам се бавила њиме, написала сам драму “Дисхармонија”, о његовој последњој ноћи, на лађи на путу за Крф. Да ли је заслужио макар ту кућу? Када ћемо почети да се достојно бавимо нашом оставштином и нашим великим људима, којих дефинитивно имамо? Волела бих да постанемо свесни да ми заиста јесмо део света, само што смо неким чудом то заборавили. Ми смо део веома културног и лепог света, само треба да допустимо да тај наш део обасја дневна светлост или светлост рефлектора. Чини ми се да је важно да се бавимо најбољим људима, њиховим кућама, њиховим библиотекама, јер ако желите најбрже нешто да сазнате о човеку, само погледајте његову библиотеку.
НЕКАД НЕКЕ НАГРАДЕ ЖЕЛИТЕ
Добитник сте многих признања и награда, а међу њима је и “Љубомир П. Ненадовић, за најбољи путопис у 2022. години”.
– У Ваљеву се та књига прочитала с посебном љубављу, па је до мене дошла и та дивна Награда “Љубомир Ненадовић”, на коју сам поносна и која ми је заиста драга. Писци обично кажу: “Могло је без награде”. Па могло је, али некад неке награде желите. Ово је награда коју сам ја волела. Путописе веома волим и радо их читам, на мом радном столу увек је бар по једна књига путописа, увек једна Црњанског, а онда су и неке друге, различите. Мислим да сви имамо две домовине, једна је земља у којој смо се родили, а друга су вероватно Грчка или Италија, тако да су путописи део мог живота и део мог поетског, унутарњег света. За мене су путописи важни, па ми је зато и ова књига некако на посебном месту.
Нела Радичевић
КАД МУЗИКА ПРЕЂЕ У КЊИЖЕВНОСТ
– Ова књига је десета, јубиларна, на којој смо Сања и ја сарађивале, заједно радиле, ја као уредник, она као аутор. Задовољство уређивања Сањиних књига је неизмерно… То је увек нешто информативно, нешто ново, неко знање које жели да пренесе. Пошто је драмски писац, у свакој њеној књизи имате напету драмску радњу која вас држи, везује и када је реч о путописима, есејима, кратким причама, романима. Такође, занимљиво је што је Сања Домазет један део свог живота посветила клавиру. Завршила је средњу музичку школу, била је пијаниста… Мислим да је музика прешла у њену књижевност, што је драгоцено у српској књижевности данас, осећате музику кроз Сањине реченице… Некада користи неке архаизме и савремене термине, али све има мелодику музике и то је оно што лагано читате, са уживањем… Ова књига нуди нешто ново у тематском смислу… Писати путописе о кућама познатих личности је нешто ново, нешто што је изазвало пажњу и будност читалачке публике и што одликује једног оригиналног и доброг писца. Зато је ова књига прихваћена и за само неколико месеци доживела два издања – рекла је, поред осталог, Гордана Милосављевић Стојановић.
ЗАВИРИТЕ У СОПСТВЕНО СРЕДИШТЕ, ОТКРИЈТЕ НОВЕ ПРЕДЕЛЕ…
– Ако бисте прочитали Белешку с краја путописа “На кафи код Шекспира” открили бисте следеће: о занимању је забележено да је Сања професор на Факултету политичких наука у Београду, за вероисповест да је грчко-источна, а за дијагнозу да је заљубљена у три наранџе… Сања бележи да је у страсној вези са Њујорком, а да јој је жеља да попије шампањац са месецом, наравно, у Паризу. Као најлепши тренутак издваја све ноћи крај Средоземног мора или јутра у загрљају Африке… На путу смо ми неко други, на путовањима сазнамо многе ствари о другима, али и себи. Завирите у сопствено средиште, откријте нове пределе, отпочинте га добром књигом и одаберите следећу дестинацију за путовање – поручила је Тања Вуковић, на крају разговора о пределима и људима “зачињен”, наравно кафом, али и одабраним сликама.
НАГРАДА “ЉУБОМИР П. НЕНАДОВИЋ” ЗА НАЈБОЉИ ПУТОПИС У 2022. ГОДИНИ
– Награда која се не налази на попису на крају књиге, зато што је уследила управо зхављујући посети домова славних је Награда “Љубомир П. Ненадовић”, за најбољи путопис у 2022. години. “Крећући се кроз књигу “На кафи код Шекспира”, а сам наслов, у то нема сумње, указује на неку врсту укрштања различитих времена и онога што је у тим временима било могуће и онога што никако није могуће. Читалац запажа и дубину кретања кроз време, од Тутанкамона, до нашег доба и просторно померање које обухвата неколико континената, Африку, Европу и Америку и различите типове судбина. Сања Домазет не престаје да нам говори о ономе о чему говори онда када користи друге облике књижевног израза, што је јасан знак да је модерни путопис у свему једнак са другим облицима књижевног стваралаштва”, између осталог је наведено у образложењу жирија – подсетила је Тања Вуковић.
