Društvo

ПОДРШКА САМОХРАНИМ МАЈКАМА

ПРОЈЕКАТ УДРУЖЕЊА „ЛАРИС“: „СОПСТВЕНИМ КОМПЕТЕНЦИЈАМА ДО ЗАПОСЛЕЊА“

Драгана Миловановић је са 30 година постала самохрана мајка. Иако има велику подршку целе своје породице, за много тога што је мучи треба јој додатна помоћ државе, друштва, средине у којој живи… Без посла је остала и пре него што је пре 19 месеци родила дечака. Она је једна од двадесетак самохраних мајки које су се укључиле у пројекат „Сопственим компетенцијама до запослења“. А посао, како доћи до њега или како га задржати уз све обавезе самохраног родитељства, само је једна од тема о којој говоре на радионицама. Да међусобно поделе и своје животне приче, чују или дају савет или једноставну реч разумевања састају се од пре двадесетак дана једном недељно у простору Старап центра у Дому културе.

Идеја и највећа жеља је да у наредном периоду оснују удружење самохраних мајки у Чачку, јер сматрају да је то најбољи начин да се изборе за своја права. Пројекат спроводи Удружење „Ларис“, уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектора за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности.

Драгана Миловановић

Драгана је од самог старта знала да свом сину мора бити једини родитељ, јер отац није признао старатељство над дететом. Било је тешко, јер није било времена да се психички и физички припреми. Посао у Крагујевцу морала је да напусти и да се врати у родну Бресницу. Њена породица је, срећом, све прихватила као велику радост, уз њу и дете су у сваком тренутку.

– Ипак је тешко, јер сам пролазила кроз различите фазе. Уз то сам без сопствених финансијских прихода, а немам ни подршку државе. Волела бих да се то промени – каже Драгана.

Њена прича потврђује да жене из категорије једнородитељских породица спадају у једну од рањивијих група. Оне се теже запошљавају или задржавају радно место, будући да, поред свега другог, морају ускладити родитељство и пословни живот. Често раде на привременим или повременим пословима, мање су плаћене… Уз то, мајке су чешће у улози самохраних родитеља. Ово су неки од разлога зашто се „Ларис“ определио да осмисли и реализује овај пројекат.

Љиљана Петровић Удружењe „Ларис“

– Самохраним мајкама је потребна и додатна друштвена пажња и подршка ради превазилажења родних стереотипа, унапређења нивоа образовања, стручних знања и вештина… На тај начин доприносимо јачању, да могу саме да покрену неки посао или да лакше дођу до адекватног радног места. Осим тога, кроз пројекат желимо да скренемо пажњу јавности на њихове проблеме, као и оних који доносе одлуке о положају и рањивости самохраних мајки – каже Љиљана Петровић из Удружења „Ларис“ и додаје да се самохрано родитељство у разним државним службама чак и различито дефинише, због чега и не постоји процена колико их у Србији има.

Чињеница је да је самохраних мајки све више, било због развода или што све више жена одлучује да се остваре као мајка, без обзира на „цену“. Зато је један од најважнијих циљева формирање удружења самохраних мајки, што се очекује у наредних неколико месеци. Заједничко ангажовање, сматрају наше саговорнице, требало би да допринесе да им се придруже и друге самохране мајке. Уз то, како и пракса показује, све бољи модалитет запошљавања, пре свега „осетљивих категорија“, управо је кроз удружења грађана, и то у разним делатностима. Ово је, заправо, модел ка социјалном предузетништву, за које се тек очекује доношење закона. Предности су, сматра Љиљана Петровић, што овај начин запошљавања захтева мања почетна улагања, појединац не мора све сам да носи, већ је око њега група, са којом дели сличне проблеме, па и изазове и одговорност.

– Поред тога, циљ је да се оне на радионицама упознају, да размене искуства. Када виде да још неко има сличне проблеме, лакше им је, јер једна од друге уче како да их реше. Свака прича је, наравно, посебна. Зато, када је то потребно, са некима радимо индивидуално – каже Љиљана Петровић.

Драгани, која је и пре почетка реализације пројекта, контактирала „Ларис“, управо са жељом да заживи удружење, радионице су дале додатну снагу.

– Ми не знамо колико храбрости и снаге имамо, док у наручје не узмемо своје дете! То најбоље разумеју самохране мајке. Важно је да имамо циљ, да га остваримо и да помогнемо једни другима. У многим градовима ова удружења постоје и ово је прилика да се и у Чачку покренемо. Дужне смо то и својој деци, и себи! – сматра Драгана.

Многе самохране мајке се ослањају на подршку својих породица, пре свега родитеља. Уколико ни то немају, њихов положај је неупоредиво тежи, често су подстанари, једва састављају крај са крајем, што је, уз све предрасуде које још постоје, психички тешко носити. Како и Драгана истиче, и друге дилеме и страхови су чести. Зато је разговор важан, па су на недавној радионици могле о томе да разговарају са психологом.

Ипак, најчешћа „најболнија тачка“ је тежак материјални положај самохраних мајки, од којих су многе незапослене. Зато ће на радионицама моћи и много тога на науче о бизнису, па и то како да осмисле пословни план… Замисао је да предавања не буду класична, већ интерактивна, како би учеснице могле да питају, разговарају, саме дају предлоге, покажу једна другој солидарност и на тај начин и психички буду јаче.

В. Т.

Удружење „Ларис“ планира ускоро да организује и панел дискусију, на коју ће бити позвани доносиоци одлука, првенствено на локалном новоу. Заинтересоване самохране мајке могу се укључити у пројекат. Све додатне информације могу добити путем мејла udruzenjelaris@gmail.com или на број телефона 064 133 71 44.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.