– Врло је важно да у стратешким документима буде предвиђена новчана издвајања за социјално предузетништво, као и подршка донатора, који желе да помогну тешко запошљивим групамa, као и областима које су важене за све, образовању, култури, заштити животне средине… Неопходна је иницијална каписла, а то би могли да буду добри примери појединаца, људи који су се осмелили да оснују такво предузеће – сматра социолог Горан Јаворац.
У фебруару ове године усвојен је Закон о социјалном предузетништву и по први пут код нас, успостављен правни оквир пословања у овом сектору. Званично, ступио је на снагу девет месеци касније. Тако је од 15. новембра омогућена и регистрација социјалних предузећа. Пре усвајања Закона, у Србији је у тој области пословало око 500 фирми.
– Социјално предузетништво је врло развијено у Европској унији и запошљава од 3,5 до 6,5 одсто становништва. Код нас су околности сасвим другачије. У тој области је запослено свега 0,6 одсто радно способних људи. Ступањем на снагу Закона о социјалном предузетништву може доћи до великих промена и веома је важно да он постоји. Увећање имовине и присвајање добити није једини циљ, него да та предузећа улажу у развој производње и запошљавање тешко запошљивих особа, као и у развој области од којих корист има целокупна заједница, попут заштите животне средине, образовања, здравства… Тешко запошљиве категорије становништва нису само особе са инвалидитетом или Роми, већ и жртве насиља, старији од 50 година, млади, деца без родитељског старања… – подсећа Горан Јаворац.
За бољу примену Закона, неопходно је и оснивање савета за социјално предузетништво на нивоу државе, градова и општина. Државни постоји од јула ове године и чине га по шест представника из јавног и приватног сектора. Међу њима је и професорка др Дарија Кисић Тепавчевић, министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Њихова обавеза је да се састају најмање једном месечно и да јачају социјално предузетништво на новоу државе.
– Неопходно је и доношење стратешких докумената који ће бити подстицај за развој социјалног предузетништва на нивоу градова и општина. То су локални акциони планови запошљавања, стратегије развоја и други важни документи на нивоу државе који би омогућили потпору социјалном предузетништву. Односно, да и они, као предузећа која сада раде према Закону о професионалној рехабилитацији, добијају и новчана средства. Тако би дошло до јачања социјалног предузетништва. Пример једног такво ефикасног стратешког документа је Стратегија о смањењу сиромаштва и у њеној изради и примени је учествовало више министрстава. Тако би требало да буде и за социјално предузетништво, а не да највећи терет буде на Министарству за рад – сматра Јаворац.
Осим стратегија, од пресудне важности су примери појединаца који се осмеле да региструју предузеће. Неопходно је напоменути да они нису ослобођени борбе за тржиште, али оно што их издваја је шира друштвена мисија, јачање свести и друштвене одговорности према осетљивим, односно, теже запошљивим групама, као и областима од којих добробит имају сви.
Законом о социјалном предзуетништву није стриктно одређено колико мора да буде запослено људи у једном предузећу. Ако су оснивачи удружења грађана, довољан је један радник. Оснивач не мора да буде из тешко запошљивих група, али мора њих запослити.
