Do sada su mnogi od njih osvojili veće i teže vrhove, sa raznim emocijama doživljavali te svoje visine, ali Kajmakčalan za sve njih je nešto potpuno posebno. Zato o najvišem vrhu planine Nidže, na granici Severne Makedonije i Grčke, i ne govore kao o osvajanju još jednog uspona. Nedavno, početkom oktobra, 34 planinara PD „Kablar“, a pridružili su im se kolege iz kraljevačkog PSD „Gvozdac“ i iz Leposavića, bili su na tom, za sve njih, pokloničkom planinarenju.
O Kajmakčalanu, svojevrsnom obnavljanju, pa i potpuno novim lekcijama iz istorije i pomešanim osećanjima, govorile su za „Čačanski glas“ Mila Tomić i Danijela Marković, od koje je i potekla ideja da se u godišnjem planu PD „Kablar“ po prvi put nađe i taj, za Srbiju veoma važan vrh. Na to su ih navele, objašnjavaju, i akcije društva „Otadžbina pamti“, koje je prošle godine pokrenula grupa mladih planinara i zaljubljenika u prirodu, povodom 100 godina od Velikog rata.
Simbolika je bila na svakom delu putovanja, na koje su krenuli baš ispred spomenika vojvodi Stepi Stepanoviću u Čačku. Vodič im je bio Rade Knežević, planinar iz Leposavića, veliki posvećenik i poznavalac istorije Prvog svetskog rata, a posebno dela koji se odnosi na Solunski front. U Bitolju, „gradu konzula i grobalja“, otišli su na ona gde su sahranjeni srpski vojnici, veliki stradalnici, a zapustelost i neuređenost ih je posebno dirnula…
A onda Kajmakčalan, glavno odredište! Krenuli su u jutarnjim satima sa grčke strane. Do ski centra Voras (što je i grčki naziv planine Nidže) došli su autobusom, a poslednjih oko četiri i po kilometra, odnosno 500 metara nadmorske visine, prešli su peške.
Posle paljenja sveća i molitvi za pokoj duša, priredili su i govorili o stradanju srpskih vojnika na Solunskom frontu i Kajmakčalanu, gde je 1916. vođena jedna od najtežih bitaka. Danijela je ponela dug spisak vojnika iz čačanskog kraja i Dragačeva, Užica i Kraljeva i na samom spomeniku „prozvali“ su po imenu svakog od njih. A onda su neki planinari govorili o svojim slavnim precima soluncima. Bilo je i suza, mnogo, i onih muških… I kad su govorili pesmu „Kajmakčalan“ Alekse Šantića.
– Nažalost, taj slavni deo naše istorije, mnogi od nas tokom školovanja nismo imali. A imali smo priliku da mnogo toga saznamo od naših savremenika, onih koji su preživeli Solunski front, poput mog dede po majci, koji je bio sa Korduna. Ali, ili nismo slušali ili smo olako shvatali – kaže Danijela, koja u ime svih ostalih veliku zahvalnost odaje vodiču Radu Kneževiću.
Iako ih na svakom usponu mnogo toga spaja, na tom istorijskom vrhu osetili su i neku posebnu vrstu zajedništva, okupljenosti oko istih osećanja. A najmlađi u ovom pohodu ima 16, a najstariji 78 godine. Unuk i deda Marko i Savo Milićević!
Postoji ideja u PD „Kablar“ da se i sledeće godine Kajmakčalan uvrsti u plan planinara, jer ima zainteresovanih…
V. Trtović
NOVA ZASTAVA
– Kada smo krenuli na Kajmakčalan, naišli smo na jedan spomenik, opet zapušten. Neko je tu bio stavio zastavu Srbije, koja je vremenom izgubila boju i oblik. Setila sam se da imam u rancu jednu manju, pa smo je zamenili. I to je mali deo duga – ispričala nam je Danijela.
Prošli su planinari i kanjon reke Matke kod Skoplja. Sa gondolom na Vodno (1.066 m), iznad ovog grada, na kome se nalazi „Milenijumski krst“, pešačkom turom spustili su se u kanjon.
