„Град без књижаре није град“, рекао је својевремено Нил Грејем, а читање књига је ствар опште културе и потребе за сазнањем, размишљањем, задовољством… Мале приватне библиотеке одувек су статусни симбол сваког интелектуалца, а куповина књига насушна потреба. Много тога се утиснуло у књижару „Речи“у претходних петнаест година – раскош говорења и ћутања, музике и слика (не)изговорених речи. Раде Василић и Саво Стијеповић пуних петнаест година бдију над позивом доброг сејача писане речи како не бисмо постали људи од којих је, по уверењу традиције, зазирао, данас Свети, Тома Аквински: „Timeo hominem unius libri“ – „Плашим се човека који је прочитао једну књигу“. Ту, у холу Дома културе, Књижара „Речи“, и као гнездо и као језгро, и у њој књиге, поштована и са сваким новим насловом, постајала је цењенија.
– Књига ослобађа, барем су тако говориле старе генерације. И зато су их, ваљда, стварали и чували за надолазеће људе, жедне овостраног и оностраног залеђа живота. Треба имати довољно храбрости, али и памети, те ући у Минојев књижевни лавиринт – каже књижевник Саво Стјеповић, који је заједно са Радом Василићем, светионик и чувар ове ризнице бираног блага.
Петнаест година, цела једна деценија и још пола, није мало. Још која година и ето пунолетства. Ова књижара заслужује да траје. Настала је, сада већ далеке 2007. године, првих дана јануара, када у Чачку готово да није било и књижаре, у правом смислу те речи. Недуго потом, оформиле су се, и друге књижарнице, неке су опстале, неке се угасиле.
– Али, „Речи“ су једнако биле ту. Све време су нудиле богат програм домаће и стране продукције: свака књига до које је било могуће доћи, на захтев муштерија или пријатеља књижаре, неретко би осванула на њеним полицама. Као што свака добра књижара чини, поред белетристике, филозофских дела, историје, теологије, есејистике, вредних и ретких књига, „Речи“су нудиле школске уџбенике, универзитетска издања и стручне студије. Од првог дана, баштинила је дух старог чачанског књижарства и као таква се позиционирала као својеврсни градски топоним, као права градска књижара којој никада није било стало до профита, већ до тога да књиге, све књиге, једноставно, буду заступљене на њеним рафовима. И кроз безбројне изазове, у данима и годинама кризе, она је опстајала, борећи се да Чачак не оскудева у потребама грађана за књигом, ма какав наслов она носила – каже за „Чачански глас“ Раде Василић, човек који је у нашој вароши синоним за градску књижару.
Раде Василић, књижар који је цео свој радни век са посвећеношћу равном подвигу даривао управо књизи, врста је мале борбене заставе културе овог града, као и Саво Стијеповић, књижевник, који и те како познаје не једино књижевност, већ и све остале видове уметности, најчистијим одабиром су пронађени људи на истински преко потребном месту културне матрице Чачка. Обојица потврђују, а не ретко смо и сами сведоци како ту редовно долазе бројни писци, професори, сликари, уметници из свих области, као и угледни културни посленици како би се састали и разменили по коју академску и пријатељску реч. У овој књижари, може се слободно рећи, раст је обостран. Често се, у ових четрдесетак квадрата, у једном тренутку могао видети разговорљив скуп од десетак награђених књижевника, академских сликара, андерграунд уметника или музичара. У једном дану, било је и по четири награђена књижевника, „НИН-овци“, сви одреда, како, уз раднике књижаре, предлажу књиге које би ваљало прочитати.
– Стога, свакако, радује, петнаеста облетница књижаре „Речи“, као доброг заточника градског духа који годинама негује, јер управо она у малом, представља оно што Чачак истински баштини у ово доба сваковрсне оскудице, а то је пробран господски однос према памети који нам је залог смисленијих и племенитијих дана. На сву срећу, деценију и по имамо још једно место у којем се негује и ствара препознатљиви дух градског насеља – истиче бравурозним књижевним стилом Саво Стијеповић.
Опет, петнаест година није округла цифра, али је свакако заводљива, свесни су наши саговорници. И размишљају гласно… Неко може рећи, у овим временима, када се све мери по успешним трансакцијама, високим финансијама, по новчаним мерилима, како тамо, у тој књижари раде, па готово залуђеници, али ти запосленици увек имају одговор како је „књига најплеменитија и најсветија ствар на свету, изум већи и од точка“.
– Путовање кроз књиге је, можда, и најлепше путовање. Какви се све само хоризонти тада појављују, какве слике, боје, укуси и речи које пламте – додаје у том занесењачком маниру Стијеповић.
Следеће године, Град Чачак ће понети титулу престонице културе. Да ли ће и наредне године бити Књижаре „Речи“, да ли ће славити шеснаесту годину рада или не, то је питање које се ових дана прошаптава градом? Можда ће опстати, а можда и не, као што се питају и остале књижаре у Чачку. Закупи су високи, економска ситуација нимало весела, потражње издавача редовне, а књижарски рабати све мањи, забринути су њени стубови светионици, Василић и Стијеповић.
– „Речима“је, дабоме, стало да опстану, а то, верујте, није ради неке користи, па и најмање, већ ради једне лепе и светле мисије која не би требало да се угаси. А уколико се и угаси, ишчезнуће и многе наде, утихнуће и разговори, а речи однеће ветар и киша и само мало културе ће нам остати на длану, ако се и то не истроши и не распе негде уз друм… – кажу бираним речима, како и приличи људима од књиге и пера, наши скромни и тихи, мудри и вредни саговорници…
З. Л. С.
