У четвртак, 21. марта, у кафићу „Момент“ (Улица др Драгише Мишовића 43 у Чачку), Ивана Пајић продаје књиге и песме на комад од око 18 сати, а од 21 час почиње књижевно вече на ком ће учествовати др Владимир Димитријевић, Душан Даријевић, Ивана Пајић и публика.
Пише: ВЛАДИМИР ДИМТРИЈЕВИЋ
То што Ивану Пајић знам још из Гимназије, и што сам јој, у доба док сам умишљао да сам песник, посветио једну песму у својој збирци „Крчази сенки“, ништа ми није помогло да напишем овај текст. За тако необичу поезију (а онеобичавање је, кажу руски формалисти, кључни начин да се навикнутост речи претвори у песништво, којим речи поново оживљавају и враћају се језику да га облагороде) био ми је потребан кључ.
Мислио сам: ево га, на пример, надреализам – али надреализам је био, пречесто, церебралан, мућење воде да изгледа дубље; па онда Марина Цветајева ( личи, али није то стихијна басма – бајање – вихорни бaл); па Силвија Плат (ни то није – има звоњаву напуклог звона, и терет женскости, али надилази ограничења полности као метафизичке подељености)…
И онда, док сам слушао, поново, „Токинг Хедс“, причини ми се – Ивана Пајић је, на чудан начин (са необичним, распарним ритмовима, са речима које као да су свакодневне, али нису, него су, попут Роршахове мрље или мрља на зиду, извор светлуцавих асоцијација која имају фосфоресценцију пања у ноћној шуми) наш Дејвид Брн, и њене песме су прешироки сакои и луди покрети тела песника и певача који нам је отпевао „Life During Wartime”, “Road to Nowhere”, “Once in the Lifetime” и отплесао концерт под насловом “Stop Mak- ing Sense”. Обратимо пажњу на спољашње, и ето нас унутра, са Алисом која је потрчала за зецом и нашла се у Земљи чуда.
С тим у вези, није лако бити Ивана Пајић, која се, као дете на трагу Земље чуда, не мири са речима које би да буду обичне, и непотребне, у доба Инстаграма и Тик Тока. Зато јој, јер уме са речима, за руком сјајно полазе наслови – један од најбољих, какав је „Уочи наслова, киша!“, кога је луминознији само онај Живојина Кара – Пешића, „Дорасти за браву“ (какав тренутак у животу, кад мало дете може само да дохвати браву), па „Наранџаста, Блиска Константа голица“, па „Нежно, кад се загризе нешто само за мене у топлини“, па „Узде улазних врата“.
И какви су то одсудни стихови, призивни и сведоказујући: “Видела сам те вечерас/ и чинило ми се/ окупах се у реци“ („Грудва“), или они из песме – звучног замаха („Једне ноћи/Узјахао ми/Срце/Жваће жвалу/Жестоком жељом/Прозиран/Јаше/ По земљи/ Путем/Скоро свуда/Скоро стално/Поред свакојаких/ситница/Пројахује/Путник је/Намерник/– Оставити му парче Чеснице!“ („Путем једне ноћи“)
Па њене песничке пароле: “Имамо ниске ударце и меке јастуке.(…) Имамо мрље у прошлости и послужење за госте(…)Имамо случајне сусрете и кратке чарапе.(…)Имамо физичке законе и светле тренутке(…)Имамо дане самоће и много туђих а битних људи.(…)Имамо реку и скрибоманију ( хвала Богу за реку“…
Ивана, као у запису „Деца“, од дечјих имена прави најмудрију поуку. Она, као у запису „Нежно, кад се загризе“, уме да укроти мирисе и гласове, што је умео наш Александар Ристовић: “Мирис се сам обраћа. И иконама. И Богу. Лако путује увис. И у свим правцима. Увек у оба смера. Без застоја. Без личног или ма чијег колебања“. И да користи једно безвучно „п“ да би нас плашила, јер се плашимо себе, као у песми „Преда мном“: “Плаше ме прсти:/ плаћају поштарину/ пристиглих хтења/ прстохвате приватности/ потписују/ праве петље/ по путоказима/ за предалеко од присуства/ попуњавају пасош/ печате/ предухитрено,/ преда мном, прете“.
Цртежи и фотографије, дела креативних пријатеља, уклопљени у песничке збирке Иване Пајић још снажније доприносе непорецивости њене самосвојености.
Ако је то ишчашени ритам плус визуелност Дејвида Брна, свакако је то и медитеранска сета Милене Павловић Барили, која је бол свога тела претварала у светлост не само слика, него и стихова.
Кад све ово знамо (а зна свако коме песништво помаже да живи без маске), нађимо се на пола пута између Дејвида Брна и Милене Павловић Барили, у кафеу „Момент“, у улици која носи име доктора Драгише Мишовића и број 43. Датум: 21. март; време: 21 час. Чекају вас Душан Даријевић, потписник ових редова и Ивана Пајић, која је својим песништвом доказала да је четвртак у претпоследњој седмици марта дан када треба да се окупимо, на наведеном месту и у наведени, прави час.
Фото: Приватна архива Иване Пајић
