Још сређују утиске и осећања осморица ходочасника, који су мало пре Васкрса кренули из Мојсиња и за 12 дана пешачења стигли до Манастира Светог Василија Острошког, баш 12. маја, на сам празник посвећен овом великом светитељу. Већина њих окупила се поново пре неколико дана под лозом у домаћинству Тиосава Милошевића у Горњој Трепчи, да испричају, свако на свој начин, како су доживели „Поклоњење Острогу“, дуго око 360 километара. И како више пута сви наглашавају, не из жеље да причају о томе као о неком свом подвигу, већ и да друге подстакну на ово путовање, после кога се свет посматра другим очима.
Пут Острога, да се поклоне моштима Светог Василија, кренули су 30. априла из Мојсиња Иван Мијаиловић из Остре, његов кум Тиосав Милошевић из Горње Трепче, Никола Пумпаловић и Дејан Јевтовић из Доње Горевнице, најстарији Горан Павловић, такође из Остре, Стефан Поповић и Михаило Грбић из Мрчајеваца и Горан Ђурић из Крагујевца. Иницијатор је био Иван, који са Тиосавом и Николом већ неколико година у Мрчајевцима плива на Богојављење. Пошла је ова група пријатеља, кажу, са вером у Бога, да се Светом Василију помоле за своје породице и за све нас, да захвале Богу за све што имају…
Иван прича да је на ову идеју дошао прошле године. Када се вратио са Свете литургије за своју славу, на друштвеним мрежама је видео да су двојица суграђана стигла до Острога пешке. Палећи кандило у свом дому, помислио је да би и сам волео да учини нешто слично. Позвао је прво свог кума Тиосава, затим Николу Пумпаловића и свог шурака Стефана и изнео им предлог… Од фебруара су почеле и физичке припреме, тачније једном или два пута недељно пешачке туре од по десет, петнаест километара.
– Тако смо упознали и Дејана, који је изразио жељу да крене са нама. Сада имамо још једног пријатеља за цео живот – започиње причу Тиосав.
На ово дуго пешачење кренули су са мало пртљага, али уз сталну молитву и са две иконе – Светог Василија Острошког и Свете Петке које су вратили у цркве у Мрчајевцима и у Остри.
– Све нас је водила идеја да је вера једини спас и снага, не само за нас, већ и за наше претке и потомке! Отишли смо да захвалимо Господу и за слободу и мир у нашој земљи, коју највише волимо. Ишли смо устаљеном рутом и хвала Богу, стигли смо до Острога без неких већих проблема – прича Иван.
План руте су правили током пута, прелазили су дневно око 25 до 30 километара. Једино су први дан пешачили више, око 44 километра…
– Лепо је што смо различитих генерација и што су међу нама били и Стефан и Михаило, млади људи од по двадесетак година, који треба да буду пример својој генерацији. Цео пут је био пун емоција, неке посебне љубави, разумевања и духа међу свима нама. Чак нас је и време послужило. Па и онда када се чинило да ће се тамно небо сручити на нас, ишли смо без тешкоће. Било је кише, али ни она није много сметала. Као ни жуљеви, које скоро да нисмо ни примећивали… Наш Рођо (Горан Павловић), најстарији међу нама, а био је као срна, све нас је чувао, био наш кувар, лечио нас прополисом и купусом – присећа се уз осмех Дејан, главни „репортер“ са овог дугог пута.
Посебне утиске сви носе из Манастира Милешева, у који су стигли шести дан пешачења, на сам Васкрс. То је уједно и скоро половина пута до Острога. У Манастиру их је дочекао ђакон Иван, пореклом из Мрчајеваца. Ту су се за Васкрс причестили, а у манастир су допутовале и њихове породице, да заједно прославе празник и да их још једном подрже. У манастирском конаку су преспавали.
– У Милешеви сам осетио благодат, највећу у свом животу! Ова светиња у тим празничним данима, испуњена је светом, а осећаш тишину и мир на сваком кораку. Захвални смо на дочеку и нашем брату, ђакону Ивану и желимо му све најбоље у животу – каже Тиосав.
Најмлађем Стефану су старији били узор и на овом путу. Признаје да је на пешачење кренуо и помало авантуристички, али да је главни циљ био да се поклони Свецу. Иако је имао пех већ на Кокином Броду, јер је угануо зглоб на нози, водио га је „инат“ да оствари циљ који је себи поставио.
– Нисам ни размишљао о одустајању. Није ми много сметало, једино што нисам могао да потрчим. Било је и других искушења, нарочито у првом делу пута, не знаш шта те чека, ниси навикао на толико пешачење… Али, све то ублаже људи са којима си кренуо – искрен је Стефан.
Тешко могу објаснити осећај који их је водио на овом путу, ту лепу светлост коју су сви доживели. Сваки тренутак, сваки предео пред којим су застали, сваки детаљ који су приметили, нешто су посебно.
– Важно је да потомцима оставимо залог, да се поносе нама и да им то буде подстрек да и они нешто током свог живота учине за веру православну и да истрају у њој – закључују ходочасници.
Из Мојсиња су их испратили њихове породице и свештеници мрчајевачке и мојсињске цркве Александар Пешић и Милорад Величковић, који су им и дали благослов на чему су им сви веома захвални. Али, не заборављају да помену и здравичара Милинка Гојковића… Речи захвалности су упућене и породицама, као и свима који су им на било који начин помогли да остваре свој циљ, не само из њихових родних села, већ и људи које су сусретали на путу кроз Србију и Црну Гору. Свуда успут чули су „да вас Бог чува и помогне да остварите свој циљ“. Срдачан пријем имали су од мештана Ивањице, Катића, Нове Вароши, где су наишли на неописиво емотиван дочек. Исто је било у Јасенови, Прибоју, на Јабуци, Пљевљима, Шавнику, Никшићу… Неки су им дали конак, неки храну, освежење, уз благосиљање што иду на Поклоњење Светитељу. Са свима би волели да се још некад сусретну. Надају се да хоће… А свима који су у снази и здрављу, препоручују да доживе ово њихово искуство.
В. Т.
Извор: „Мрчајевци инфо“
Фото: из албума саговорника
УПРКОС СВЕМУ
Само две ноћи су спавали под шаторима, све остале конаке понудили су им мештани. Прве ноћи спавали су код цркве, у близини Ариља и последње, у околини Никшића. Та ноћ им је остала у посебном сећању. Дувао је јак ветар и стално им је киша била „над главом“.
– Скупљали смо камење како бисмо оградили ватру коју смо запалили. Рођо је померио један камен, испод кога је било легло шкорпија! Поред пута наишли смо и на змије. Идући да нађе неки извор, Рођо је видео и медведа! Чули смо чак и вукове и шакале. А опет, ништа нам се лоше није догодило. Пред сан, помолио сам се Богу, само да киша не падне. Када сам у неко доба ноћи изашао из шатора, небо ведро, свака звезда се видела – сликовито је описао Дејан Јевтовић.
ВЕЛИКА ПОДРШКА
Цело путовање пратили су „Мрчајевци инфо“. Видео-клипови које су слали из дана у дан, били су веома гледани, велики број пратилаца је позитивно коментарисао и бодрио ходочаснике, међу њима и много деце. И сада, кад их сретну, препознају их, поздрављају са поштовањем…
