ИЗУЗЕТАН ПОДВИГ ДЕВЕТОРО ПЛАНИНАРА
До Острога су препешачили 281 километар. За 11 дана! Из Ужица је кренуло њих седморо, у Црној Гори су им се прикључила још два планинара. На поклоничко-хуманитарни пут покренула их је жеља да помогну трогодишњој Нађи Марковић из Чачка која је рођена са ретком генетском болешћу, булозном епидермолизом, познатом као „дете лептир“. До самог циља водила их је мисао да ће помоћи маленој девојчици, за чије је лечење у иностранству потребно више од 76 милиона динара. Сигурно и зато, није било места умору, сумњи у сопствене снаге…
О овој акцији разговарали смо са члановима чачанског „Каблара“ – Марином Аврамовић, Горданом Новаковић и Здравком Караџићем, који су били део ове величанствене екипе.
Кренули су из Ужица 27. септембра, на Крстовдан. Иницијативу је покренуо водич ужичког Планинарског друштва „Рујно” Дејан Томић, како би акцијом допринели да што више људи помогне малој Нађи, о којој брине хранитељка и старатељка Татјана Обрадовић. Све је брзо организовано, за непуних седам дана пријавило се било чак 15 планинара из Србије, али због, не само физички захтевног пута, на старту је било њих седморо.
Каже се да на Острог не идете, док вас не позове Свети Василије… Када је Дејан написао објаву на друштвеним мрежама, „Кабларка“ Марина Аврамовић из Врњачке Бање, сетила се и тих речи. Већ 15 година води своју битку са дијабетесом, па и сама помисао да на овај начин могу помоћи Нађи, била је довољан разлог да се ни једног тренутка не двоуми у одлуци.
– Била сам на разним експедицијама, али ово пешачење не може да се мери ни са чим. За 11 дана непрестаног хода прешли смо 281 километар, са десет и по хиљада метара успона. Нисмо ишли стандардним путем, већ стазама преко брда и планина, скоро стално ван насељених места. Овакво пешачење подразумева и физичку и менталну снагу. Било је, наравно, проблема са жуљевима, али нико на то није обраћао много пажње, јер нас је све водио јак мотив. Нађа нам је, осим њеног лика на мајицама, увек била у мислима. Ја сам имала проблем са тетивом неколико дана, али онда бих помислила да мене то боли и да ће проћи, а да малена Нађа са болом живи из дана у дан… То нам је додатно давало снагу. Једноставно, заборави се на време, умор, тешкоће, на све, осим зашто смо и где кренули – прича Марина, описујући детаље овог, за све њих, веома важног путовања.
Здравку Караџићу из Севојна је ово остварење сна, да дође пешке до Острога. Крајем априла је трчао полумаратон (21 километар) од Никшића до доњег манастира под Острогом.
– Нисам тада успео да дођем до манастира Светог Василија. Нешто ми се, просто, није дало. И сада, уз овакав мотив, то се остварило! Ништа ми није било тешко! – каже Здравко.
Слично нам о хуманитарном ходочашћу прича и Чачанка Гордана Новаковић.
– Када смо кренули, знала сам само Здравка и Дејана. Нисам питала ни којим стазама идемо, колико километара. Све то није било битно од самог старта. Није било великог напора. Водила нас је мисао да помажемо Нађи, а све што смо видели и доживели само је додано учинило те дане изузетним. И даље смо сви под великим утиском, као да се путовање није завршило. Сви бисмо већ сутра опет кренули – прича Гордана, за коју је Сињајевина нестварно леп предео.
И поред великог напора на овом дугом путу, на који су кренули скоро се међусобно не познајући, вратили су се много богатији – за једно искуство, потпуно ново за троје „Каблараца“, за пријатељства, које ће, сигурни су, трајати вечно… И изнад свега, за наду да ће се, после њих, и други прикључити како би Нађа добила нови лек “Vyuvek”, који може у значајној мери да јој побољша квалитет живота. Та нада била је и у сузама када су у предвечерје стигли до Манастира Острог, чувеног по чудима Светог Василија Острошког, после 11 дана пешачења кроз пределе који су у исто време дивљи и дивни и, баш као и сам мотив, присни души. Верују да ће њихове молитве овом великог светитељу допринети да живот мале Нађе буде срећнији и са што мање бола.
На фотографијама објављеним на друштвеним мрежама, на лицима планинара скоро да се не види умор. Само осмех, без обзира на пређене километре, са ранчевима на леђима, тешким због хране, воде за пиће, додатне одеће и опреме. И упркос великим осцилацијама надморске висине, па и (дневне) врућине и (ноћне) хладноће, јер је температура падала и до нуле, а пет ноћи морали су да преспавају у врећама под шаторима. Било је дана када су пешачили по осам сати, прелазећи „у даху“ и близу 40 километара. Марина истиче да је цела акција била добро организована када је реч о траси, али и свим другим добро испланираним детаљима. Очарали су их предели. И људи које су сретали, а који су им, свако колико је могао, нудили храну и пиће да се окрепе, а неки и новац за Нађу. Неки су желели да остану анонимни, међу њима и троје људи које су срели у Блишкову, где су планинари, уз благослов, преспавали у порти манастира Пресветог Ваведења. Посебан утисак на све оставили су ретки становници живих катуна, који су их срдачно дочекивали. На једном катуну човек им је за Нађу дао сто евра… Људи су, потврђују наши саговорници, посебно благо на овом путовању. Тешко се могу сви сусрети описати у једном новинском тексту. Свако је желео да са њима подели то што има, па била то и чаша воде за окрепљење.
Весна Тртовић
Фото: Марина Аврамовић
1519 НА 3030
У Ужице су се вратили прошле недеље, 8. октобра. Током пешачења на Нађин број преко Фондације „Буди хуман“, стигло је више од хиљаду СМС порука. То је још недовољно, јер је до сада прикупљено тек око седам одсто новца потребног за њено лечење у иностранству. Зато њихова мисија и даље траје, кроз апел да сви помогнемо Нађи. То можемо учинити СМС поруком са бројем 1519 на 3030 или донирати средства уплатом на текући 160-6000001670994-27 или девизни рачун 160-6000001671631-56.
IBAN:
RS35160600000167163156
SWIFT/BIC:
DBDBRSBG
ДЕВЕТ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ
Осим „Каблараца“, у хуманитарно-поклоничком пешачењу до Острога учествовали су чланови ПД „Рујно“ Дејан Томић и Јелена Тошић Миљковић, Урош Андрић из ариљског ПД „Сунчаница“ и Слободан Стефановић, Милован Божовић и Зоран Ристановић из ПД „Оморика“, такође из Ужица.
