ОЧИ НАШИХ СТРАНАЦА – ОГЛЕДАЛО НАС (8)
Она Замбијка из Лусаке, он Херцеговац из Невесиња, за заједнички живот одабрали су Чачак. Патриша Каунда (Patricia Kaunda) и Милија Радојичић нашли су се, чини се, лако, на „мрежи“, како данас многи млади бирају своје животне сапутнике. Али, опет, да би дошли једно до другог морали су, како се то каже, превалити „мора и планине“. Везу дугу око шест година, крунисали су браком пре осамнаест месеци, када је Патриша дошла у Србију, примила православну веру и свом презимену, са поносом каже, додала српско Радојичић. Двадесетчетворогодишња Замбијка припремала се за овај долазак дуго, учила српски језик, прво преко песама, народних и духовних, али и преко интернета. Сада наш језик говори добро и лако се сналази у друштву, мада, признаје, још меша падеже. Али, кад запева, а музикалност јој је у генима, ту нема грешке!
Док није упознала свог супруга, о нашој земљи није знала скоро ништа. Пре венчања била је у Србији само једном, 2019. године, и то да би направила видео о Србији за свој youtube канал. На том снимку говорила је о земљи коју је заволела због Милије, о људима, песмама, храни… Тада су се она и тридесетогодишњи Милија први пут „уживо“ и видели. Он је студирао у Сарајеву, а касније је прешао на Факултет техничких наука у Чачку, где је и дипломирао. Чим је стао на своје ноге и почео да ради, позвао је да дође и да се венчају.
Патриша је завршила економију на факултету у Лусаки. Енглески је у Замбији службени, а њен матерњи је бемба, један од локалних језика.
– Када сам почела да учим српски, било ми је веома тешко. Највише ми је тада помогао мој Милија, али сам користила и интернет. Сада је лакше, живим овде, а кроз разговор са људима се најбоље учи – каже Патриша.
ПАТРИША: „У СРБИЈИ ЈЕ ПОРОДИЦА ВАЖНА“
Највише јој се допадају песме о Косову. Радо запева „Весели се српски роде“, „Ој, Косово“, „Косовски божури“, али и „Ајде, Јано“, као и духовну „Говори Господе“… Не пропушта да напомене да обожава домаћу кухињу и да је радо спрема. „Обиље укуса, а без много зачина“, описује она укратко шта јој се то допада код наше хране. Поред тога, каже она, људи су спонтани, опуштени и добри, свако хоће да јој помогне, чак и када то не тражи.
– Свиђа ми се што је у Србији породица важна, тако је и у Замбији. Лепо су ме прихватили и у Невесињу. Супруговој породици је важно да ме он воли. Били смо пре десетак дана поново у његовом селу крај Невесиња, кувала сам са свекрвом Невенком, учила ме је да правим пите, посне чорбе и марципан торту, коју посебно волим – прича Патриша уз благи осмех.
Патриша и Милија су се венчали у Цркви Успења Пресвете Богородице, где је постала православна. Често заједно иду на службе и Свете Литургије, а посебно воле недељом или за празник да оду у оближње манастире – Ваведење, Преображење или Сретење. Милија признаје да раније није тако често ишао на богослужења, али и да је Патриша утицала на то да схвати да су вера и црквена саборност за човека веома важни.
– Некако ми се чини да се човјек у овом вјеку удаљио од сврхе живота, од вјере и цркве. Има младих људи у цркви, али већина схвата православље као нешто што су добили крштењем. И то је то. Али није тако, мора се живјети у складу са вјером, важно је какав си човјек у души, како се односиш према другима… Често Патриша и ја причамо о томе. Тако ћемо и своју дјецу учити – каже Милија.
Воле да путују, посетили су скоро све веће градове по Србији. Сви јој имају неку драж…
– Највише ми свиђа Чачак, леп је град, Морава, бедем, Цветњак где често одемо, јер и живимо у близини. Има доста зеленила, школа, парк је леп. Волим да одем на пијацу, где увек могу да купим свеже воће и поврће… Мој утисак је да људи воле да причају са мном, занимљива сам им и нисам имала ниједно лоше искуство. У Чачку се осећам као код куће, веома сам срећна овде – описује своја осећања Патриша, која дели и њен супруг.
Доста и пешаче, оду до Горње Атенице, планинаре по Овчару и Каблару. Милију привлачи и спелеологија, па је Патришу водио до Потпећке пећине, али је то, ипак, мало тежи изазов за њу.
МИЛИЈА: „У ЗАМБИЈИ СЕ ЖИВИ БЕЗ ПРЕВИШЕ ЖУРБЕ И НЕРВОЗЕ“
Патришино девојачко презиме Каунда познато је старијим генерацијама по државнику, првом, а потом и дугогодишњем председнику независне Замбије Кенету Каунди, који је био и веома активан у Покрету нествртаних. Патриша каже да је често питају да ли су фамилија, али одговара да су можда само у далеком сродству. Управо јуче, 24. октобра, Замбија, која је од краја 19. века до 1964. била британска колонија, прославила је 60 година независности. Ова афричка континентална земља има значајне природне ресурсе – минерале, шуме, питку воду, обрадиве површине, а богата је и животињским светом… Велики део јужне границе према Зимбабвеу чини река Замбези на којој су Викторијини водопади, који припадају обема државама. Замбијци их још зову „Mosi O Tunya“ („дим који грми“). Осим по бројним националним парковима, Замбија је позната и по производњи бакра.
Милија преноси своје утиске из ове далеке земље, где су били заједно у марту прошле године. И њега је Патришина породица лепо прихватила. Свиђа му се ова „зелена“ земља. Замбијци су, каже он, веома пријатни у комуникацији, увек су насмејани и љубазни. Иако је Лусака вишемилионски град, има приближан број становника као Београд, и влада прилична саобраћајна гужва, нема превише журбе и нервозе, наводи он.
– Људи имају много мање него ми овдје, али заиста имају велика срца и много су срећнији него ми. Пољопривредна је земља, главна култура је кукуруз и од тога праве „ншиму“, веома налик нашем качамаку, од бјелог је пројиног брашна и служи им умјесто хљеба, иако имају и њега. Храна им је разноврсна. И они месо много једу, пре свега, козлетину и јунетину, али је месо много квалитетније и укусније од оног које можемо у Србији да купимо. Били смо на сафарију у Замбији. Већина дивљих животиња је у националним парковима. Имају много ријека, али, занимљиво је да мало људи зна да плива, јер је велика опасност од нилских коња и крокодила. Ипак, када смо били доље, највише сам се плашио комараца због маларије. Бјежао сам као да ме гоне тигрови – полушаљиво прича Милија.
Неке важне и велике грађевине у Замбији градили су давних година људи са ових простора. И данас постоји једна мала заједница Југословена, од којих су неки и рођени у Замбији. Када су били у Лусаки, Радојичићи су нашли и један српски ресторан!
Патриши, наравно, недостаје породица, родитељи, сестре Наташа и Натали и брат Брандон. Модерна времена, истина, олакшала су комуникацију, па се често чују преко телефона и интернета. Милија има још три брата, два старија – Михаило и Миљан живе у Невесињу, а најмлађи Радош је пре неколико дана дипломирао на чачанском факултету. Патриша је доста везана за њега, можда и зато што јој је замена за њеног млађег брата, који јој посебно недостаје.
„ОВДЈЕ НАМ ЈЕ НАЈЉЕПШЕ!“
Будући да Милија свој посао ради онлајн, могу да бирају где ће да живе. Ипак…
– Био сам, заиста, у многим градовима, али ријетко који може да се похвали са Спортским центром, као што је „Младост“, са свим теренима које има… Некако је Чачак баш град за породични живот, све је надохват руке, а и Невесиње није далеко. Навикли смо се и за сада остајемо у Чачку, овдје нам је најљепше! – каже Милија.
В. Тртовић
Фото: породични албум Радојичића
ЈОШ САМО ДА НЕМА ЗИМЕ!?
Једна од ретких ствари које се Патриши не допадају у Србији је што много људи (много) пуши и то што у ресторанима и кафићима још нема потпуно одвојених места за непушаче. Мало јој смета и пожуривање трговаца при куповини… И наравно, зима, на коју се још није навикла. За то ће јој требати, плаши се, највише времена.
