„Тражио је да се појци чувају сваке крајнисти, гласно га је узнемиравало, као и тихо, јер није могао да разуме. Није волео брзо, сматрао је да произилази из гордости, а преспоро из тромости или духовне лењости. Онај ко пева у цркви, мора бити истински хришћанин, који не само да разуме оно што пева, него поседује и стварну побожност, смерност, духовну трезвеност и разбористост, уз то, да је свестан и високог циља коме тежи, на своју и духовну корист ближњих… “
Тако је патријарх Павле саветовао појце. У ствари, у црквеном појању су узрастали и сазревали монаси, свештеници, искушеници, сви који су били у његовој близини на богослужењима. У тој заједници узрастао је и Гојко Стојчевић, чије је монашко име било Павле. Ове и многе од његових драгоцених савета навео је др Предраг Ђоковић, професор Универзитета у Источном Сарајеву. Он је недавно у Чачку одржао предавање „Партијарх Павле и црквена музика“. Професор је био један од учесника манифестације „Хорско сретање под Кабларом“ коју је, од 15. до 21. јула, организовало чачанско Удужење „Ирмос”.
Није био нимало лак подухват дочарати публици једну такву личност и траг који је оставио и у црквеној музици. Само донекле, олакшавајућа околност професору била је што је својевремено често био у његовој близини. Редовно је, као студент Факултета музичких уметности у Београду, одлазио на литургије које је патријарх Павле служио у Саборној цркви. Био је тада и у прилици да га, после службе, пита о свим недоумуцама које имао о црквеном појању. Уз његов и благослов владике Сава Шумадијског, постао је наставник црквеног појања…
Ипак, без обзира и на чињеницу да је професор био у његовој близини, требало је детаљно истражити о Гојку Стојчевићу, искушенику и монаху, епископу Рашко-призренском и патријарху Павлу. Тако је и слушаоцима дочарао његову улогу у црвеној музици – од најраније младости.
– Гојко Стојчевић се још у школи у Кућанцима, у Славонији, сусрео са црквеном музиком. Ђаци су са учитељом одлазили у цркву на службе и одговарали на литургијама. Тада је Гојко доста научио од свог учитеља. Професор Богословског факултета у Београду, др Предраг Миодраг, забележио је да је будући патријарх у младости свирао виолину. Једино он говори о томе, али је сигурно веродостојан тај податак професора Миодрага. Гојко Стојчевић је завршио Богословију у Сарајеву и Теолошки факултет у Београду. Познавао је елементарну музичку теорију, служио се нотним писмом. После Другог светског рата, образовани теолози су били преко потребни Српској православној цркви. Од када је замонашен 1948. у Благовештењу, код Чачка, где год је боравио, у манастиру Рача, у Богословији у Призрену, престоном Београду, био је узорна личност, достојна подражавања. Подучавао је монахе и искушенике многим дисциплинама, као и црквеном појању.
О њему као појцу, некадашњи искушеник Благовештења, архимандрит Јован Радосављевић, говорио је да је Павле имао леп глас и да је одлично знао црквено појање. „У цркви је лепо и често певао, поготово оно што ми, млађи, нисмо знали. Показивао је како треба певати утврђене празничне стихире… За нас, манастирске ђаке, искушенике, то је била свежа новина да имамо некога ко зна хорско, лепо и течно појање. Чинили смо му, ми млађи, за то уступке. У хладним данима доносили смо му дрва за пећ, воду или чај и томе слично, а он би нам нешто из црквеног појања отпевао. Пошто сам био задужен за певницу, често сам му се обраћао са молбом да ми неку херувимску песму, или причастен, или празнично утврђење отпева, што је он, према свом расположењу, или здравственом стању, радо чинио…“ – подсетио је професор Ђоковић на речи архимандрита Јована Радосављевића о патријарху Павлу.
Патријарх Павле је захтевао од ученика да при појању јасно и прецизно тактирају и да одржавају равномерно ритмичко пулсирање једноставним куцањем десне руке. Како је још навео професор Ђоковић, тражио је и да науче ноте, али не и да знају текст напамет. Говорио је да се он памти спонтано. И као епископ, трудио се да укаже да пред певницом не би смело бити пуког читања и појања, већ да то буде вид духовног узрастања, под условом да му се приступа са вером и пажњом.
„У Богослужењу највише је очаравало што његово појање и сви покрети својом озбиљношћу и искреношћу, представљају човека који нас води и заступа пред Богом“, утисак је епископа Атанасија Раките о појању патријарха Павла.
И као 44. поглавар Српске православне цркве, тежио је манастирском Богослужењу, које никако не би требало да буде пренаглашено:
– Онако како је научио у Благовештењу, без парадности. Сматрао је да је најидеалнији катакомбични тип Богослужења из ране цркве. Од себе и других је захтевао молитвену параду унутрашњег, невидљивог човека, који без нарочите гестикулације и мелодијског украшавања, умом и срцем подстиче позорност и бива хваљен, али не од смртних, већ од невидљивог. Тежио је непрекинутом току молитве и да се срце сагласи са оним што проистиче из ума. Био је спреман сваком да помогне, непогрешиво је знао шта је коме најпотребније. Захтевао је и од верника да акивно учествују, а не да буду само пасивни слушаоци. Није допуштао самовољу, опомињао би сваког ко се издвајао, ућуткивао је прегласне…
( O предавању професора Ђоковића у сутрашњем издању „Чачанског гласа“)
