“Ime mi je Tatjana. Prekrstio me prvi račun za internet u Papjana. Zovi me Tanja.” Piše u opisu tvog Instagram profila, koji već sada broji 24 hiljade pratilaca. Šta je ono što bi trebalo da znamo o Papjani?
-Ovo je zapravo dosta teško pitanje. Gledam u kompjuter već par minuta i ne znam kako da započnem ovaj odgovor pošto ne volim baš mnogo da pričam o svojim manama i vrlinama, mislim da je to na drugima da komentarišu. Ali, evo da isteknem nekoliko, po mom mišljenju, bitnih stvari: Ne trpim pokvarene ljude. Laž i neiskrenost su osobine zbog kojih bih bilo koga izbacila iz života dok si rek’o Emir Hadžihafizbegović.
Zasmejavanje ljudi mi pruža najveće zadovoljstvo u životu. Volim da jedem. Mnogo volim da jedem. Plašim se Deda Mraza. Imam 30 godina. Prezirem paradajz. Obožavam filmove i serije. Ne volim da čitam. Volela bih da sam rodjena 20 godina ranije. Ljude delim u dve kategorije: Meryl Streep i svi ostali. Moji sestrići su mi najbitnije osobe na svetu.
Neretko ističeš da si poreklom iz Čačka i da si tu provela svoje detinjstvo, a već godinama živiš u Americi. Kako je bilo odrastati u jednoj maloj sredini i šta je ono čega se rado setiš kad pomisliš na svoj, naš, Čačak? Koje su najosnovnije razlike u ovdašnjem i tamošnjem načinu života?
-Da, tu sam provela detinjstvo kao i veći deo svog života. Mnogo volim Čačak, iako ne bih volela da se vratim tamo da živim. Najradije se prisećam perioda osnovne i srednje škole. Srednju školu sam, doduše, pohađala u Guči, ali sve je to isto, meni bar. Mnogo smo se lepo družili, jer je to bilo vreme, pre nego što je tehnologija preuzela svet. Mislim da današnji klinci nikada neće imati šta smo mi imali. Upravo bih ta druženja i navela kao najveću razliku života u Srbiji i Americi. Mi smo koliko – toliko i zadržali taj duh, a ovde je to na poprilično nezavidnom nivou.
U svojim klipovima neretko obrađuješ fenomenološke teme i konfrontuješ se sa stereotipima na duhovit i inovativan način. Znaš da se našališ na svoj račun i ispričaš zanimljive storytime-ove. Gde pronalaziš inspiraciju i koliko mogu da te pokrenu na razmišljanje svakodnevni susreti sa ljudima i stvari tipične za srpsko ili američko podneblje?
-Iskreno, ja ne pronalazim ispiraciju, već ona pronalazi mene. Nekada me inspiriše razgovor sa nekim, nekad sopstveni san, a nekad scena iz filma. Nema pravila. Ponekad nema ni inspiracije. Upravo zato i nisam od onih koji kače klipove svaki dan. Ja preferiram da okačim klip i jednom u mesec dana ako treba, ali da je kvalitetan. Ne volim da snimam klipove tek da bih nešto okačila. I, iako me je ta neaktivnost koštala dosta pratilaca, stojim iza te rutine. Mada, ako ćemo iskreno, nekad i pored ideje za klip, jednostvano nemam inspiraciju za samo snimanje. Ponekad mi dosadi i to je ok. Ne volim da teram sebe ni na šta, jer u tom slučaju neće biti odrađeno kako treba.
Da li ti se nekad neki klip učini “glupim”, pa ga obrišeš ili posle nekog vremena budeš u fazonu “jao šta sam ovo snimala”?
-Definitivno za nekoliko svojih klipova smatram da su bili nepotrebni, ali nisam ni jedan do sad obrisala. Mislim da ih nikad ni neću obrisati, jer volim da učim na sopstvenim greškama.
Kako izgleda proces snimanja? Šta je “ključ” dobrog klipa? Da li nekad pomisliš da će neki klip biti hit, a on fejluje ili obrnuto?
-Glavni ključ je inspiracija. Inspiracija i za ideju i za snimanje. Pored toga, ja mnogo vodim računa o preciznosti i ponekad obraćam previše pažnje na neke detalje koje niko nikada ne bi ni uočio. Zato me najviše iznervira kada se trudim po par sati da uklopim sve savršeno i na kraju shvatim da mi kasni zvuk na klipu. U tim momentima odmah uključujem Google Maps da odem do Morave da bacim i sebe i telefon. Sreća, pa odavde ne mogu tako lako da stignem do tamo. Da, definitivno se mnogo puta desilo da za neki klip smatram da je ispod svakog proseka, a ljudi polude za tim. I obrunuto, nažalost.
Kakve su bile prve reakcije na videe tvoje porodice i prijatelja? Šta kažu tvoji roditelji na klipove u kojima ih na duhovit način, predstavljaš, (a sa čim se rilejtuje većina publike)?
-Moji roditelji baš vole moje klipove. Mama često ode na Youtube i gleda sve redom. Meni to mnogo znači. Sestra se par puta žalila da sam ponekad malo vulgarna, al’ šta sad, ne može se baš svima udovoljiti.
Rekla si kako su te ljudi oduvek hvalili da si duhovita i da imaš talenta za glumu. Kao svoju neostvarenu želju, navela si bavljenje stand-up komedijom. Da li je to ono u čemu vidiš sebe kroz nekoliko godina?
-Zapravo, moja najveća neostvarena želja je gluma. O stand-up komediji sam razmišljala samo zato što mi je baš dosta ljudi reklo da treba time da se bavim i koliko god da bih i sama to volela (pod uslovom da se ne onesvestim čim izađem pred publiku), to se ne može porediti sa tim koliko patim što nikada nisam probala glumu. Ako imaš neke veze na FDU možda…
Istakla si da ti je veoma bitna interakcija sa publikom, koja ti često piše da si im ulepšala dan, nasmejala ili pokrenula. Koliko misliš da je bitno to što, u vremenu u kom živimo, ljudi mogu da pronađu sadržaj koji ih rasterećuje i zabavlja, ali i da diskutuju sa tobom o ozbljinim temama?
-Mislim da je to mnogo bitno, pogotovo u ovo ludo vreme u čiju smo zamku svi upali. Znam po sebi koliko brzo i mnogo određeni ljudi uspeju da mi promene raspoloženje, tako da sam presrećna kada čujem da sam ja ta osoba u nečijem životu.
Često u klipovima pričaš o raznim vrstama ravnopravnosti. Smatraš li da se dovoljno priča o tome? Koliko ti je bitno što možeš da govoriš o ovim temama i kakav feedback dobijaš od publike?
-Daleko od toga da se dovoljno priča o tome. Priča se premalo. Ja imam ideju da napravim tri-četiri ozbiljna klipa u kojima ću pričati o nekim škakljivim temama, ali nikako da za tako nešto pronadjem vremena. Tako da prvenstveno sebe krivim što se o svemu tome premalo priča, pa tek onda druge. Što se tiče feedback-a, obično su pozitivna mišljenja, jer moje klipove uglavnom i gledaju ljudi koji se po mnogim pitanjima slažu sa mnom. Hejtera, na sreću, nema mnogo.
Da li bi, za naše čitaoce, ispričala neku anegdotu sa posla ili najsmešniju stvar koja ti se desila u životu?
-Poslednja anegdota koja mi pada na pamet je kada me čistačica sa starog posla nije pustila da uđem unutra posle puš pauze mislivši da sam mušterija. Iako me je u tom trenutku poznavala već par nedelja. Iako je to bilo u 2 ujutru, kada je radnja uveliko već bila zatvorena. Iako sam joj rekla više puta da radim tu. Iako sam joj pokazala opremu sa posla koju mušterija nikako nije mogla imati. Iako je napolju bilo minus dvesta. To navodim kao anegdotu, jer su ljudi iz nekog raloga mislili da je to presmešno kada sam prepričavala u videu. Ja ni godinu dana kasnije nikako da počnem da se smejem.
Znamo da voliš serije: “The office”, “Prijatelji”, ali i “Čari” i da su ti se “snovi ostvarili” kada si upoznala glumicu Alisu Milano. Često citiraš kultne domaće i strane filmove i serije. Šta misliš koliko je važno da naša generacija Z prati kinematografiju i istražuje stvari koje su oblikovale generacije pre njih? Koje bi filmove ili serije preporučila Zoomerima?
-Ovo mi je definitivno omiljeno pitanje, tako da se unapred izvinjavam što ću se malo raspisati. Uz “Prijatelje” sam odrasla, naučila engleski i na neki način se razvila kao ličnost. Ta serija će mi zauvek ostati jako posebna u srcu. The Office, sa druge strane, mi je omiljena serija sada kao odrasloj osobi. Prvi put sam ih gledala 2014. godine, a od tada sigurno još sedam-osam puta. To je jako specifičan humor i definitivno nije za svakoga, ali ljudi kojima taj fazon leži su generalno opterećeni tom serijom. Što se tiče “Čari”, to je više nešto što sam mnogo volela kao mala. Iako su mi ostali jako dragi, sada ne bih baš mogla da ih svrstam u prvih par omilenih serija. Mada imam simbol iz “Čari” istetoviran na nozi, ali on je uvek više predstavljao glumicu koju si sama pomenula u pitanju. Opsesija Alisom Milano je počela pre skoro dvadeset godina i upoznavanje sa njom je svakako jedan od najlepših trenutaka u mom životu. Još samo da upoznam Meryl Streep, pa mogu da umrem.
Generaciji Z bih preporučila da za početak krenu od “Žikine Dinastije”, “Kamiondžija”, “Maratonaca”, “Otvorenih Vrata” i ostalih kultnih serija i filmova naše kinematografije, pa da mi se jave kad sve to odgledaju da im kažem šta dalje.
Jedna od stvari koje svi obožavaju na tvom profilu jesu tvoje duhovite “analize” tekstova, najčešće, starijih domaćih pesama, ali i diskusija o hitovima koje smo čitav život svi pogrešno pevali. Da li te je i u kojoj meri oblikovala muzika i šta misliš o pravcu u kom je ona danas krenula?
-Muzika me definitivno jeste oblikovala i to u velikoj meri, kao i sve ljude, uostalom. Što se današnje muzike tiče, najblaže rečeno nemam komentar. Ja sam neko ko je odrastao uz stihove Đorđa Balaševića, Magazina, Hari Mata Harija, Zane, Zdravka Čolića i mnogih drugih velikana iz Ex Yugoslavije. Današnja deca se oblikuju uz pesme za koje im, pod broj jedan, treba prevod, jer se ne razume ni jedna jedina reč koju izgovaraju. To su, mahom, pesme u kojima je glavna tema novac i brendirane stvari, nešto što retko ko u Srbiji ima, pa tako deci nabijaju nepotrebne komplekse. Ti ljudi su im uzori i mislim da niko ne shvata ozbiljnost situacije. Gomila samoprozvanih pevača, mahom ‘influenseri’ sa Youtube-a, prave koncerte, pune hale i tribine, a u publici sve sami desetogodišnjaci. Smatram da su to prestrašne stvari i zaista ne znam kako to da promenimo. Jedino da se možda opet uvede porez na šund, mada se bojim da ni to ne bi mnogo promenilo.
Za kraj, šta bi poručila našim čitaocima (osim da probaju giros picu iz picerije “Rimini” u Čačku naravno)?
-Pa, iako smatram da im mimo giros pice malo šta treba u životu, želela bih svima da poručim da se malo više vole, čuvaju i druže. Svet je postao jako negativno mesto i mislim da nam fali malo ljubavi i razumevanja, sad više nego ikada. Gledajte The Office, zagarantovano diže nivo serotonina. I zapratite me na Instagramu, postaću opet malo aktivnija, obećavam.
Autorka: Sofija Dimitrijević
Preuzeto sa portala zoomer.rs
