Врло често им се дешавало да њихови пацијенти не желе да послушају своју децу и најближе, већ им само кажу: ”Питајте Дацу или Ану”. Понекад и да данима не говоре и чим оне дођу, не могу да се напричају. Када оду, поново тишина… Тек четири године раде у приватној амбуланти, а стекле су толико пријатеља и најрођенијих. Честитају им празнике, славе, одмах им јаве све радосне и тужне вести и та блискост није само са пацијентима и њихове породице их прихватају свим срцем…
Ана, Данијела и Анђела. Трио за који није довољно рећи само медицинске сестре прве приватне амбуланте у Чачку ”Ана медика М”. Њихов посао је у правом смислу породични, не само зато што је Анђела Анина ћерка, а Ана оснивач. Много тога могу да испричају са терена. Терен, још једна груба реч за некога ко свакодневно одлази у толико кућа, прилази људима на болесничкој постељи, држи их за руке.
– У пандемији корона вируса прво сам скинула рукавице да бих могла да их додирнем. Зна се, укључим инфузију, седнем поред њих и држим их за руку. Скафандере и маске око види, иако, често не могу да сакрије невидљиво. Али, додир је врло лековит – каже Данијела Тодоровић. То је та Даца! Анина школска другарица, пријатељица. Некако се не би уклопило – колегинице, сараднице. Делује дистанцирано и није најсрећнији опис пријатељица које се познају цео живот.
– Ниједног тренутка нисам зажалила, зато што сам се упустила у приватни посао. Финансијски је како-кад, али нас покрећу реакције пацијената. Одемо код некога у кућу први пут, вратимо се и после нас стално зову. И овако се редовно јављају, честитају празнике, зову нас да нам кажу шта има ново. Као да смо постали њихови укућани. Предност нашег посла су ти резултати које можемо да осетимо. Блискост са људима и њихову захвалност коју осећамо – прича Ана Величић о својим утисцима у раду са људима.
– Имамо своје породице, али невероватан је и тај осећај испуњености лепим, чистим, искреним. Помогли сте људима и они вам узвраћају – описује и Даца заједничке утиске. Недавно им је и др Михаило Луковић рекао да ће их та њихова саосећајност одржати у послу. Колико им та материјална страна није најважнија, потврда је и да болесни не смеју да трпе. Није Ани и Даци најважније да ли могу да плате истог тренутка да би им укључиле инфузију или дале ињекцију. Они морају добити терапију, за остало, кад стигну пензија, плата, шта год.
”МОЈА ОСОБА”
Можда ће звучати врло смело и како је Ана одлучила да покрене приватни посао. Радила је у Дому здравља, а пре напуштања, на инфопулту. Пре тога, врло кратко у тиму са лекаром. Пошто није имало шансе да промени радно место, само је у тренутку преломила.
– Стајала сам на инфопулту, налазила људима здравствене картоне, показивала им где су лекарске ординације, тоалет. Нисам радила свој посао. Зато сам, у радно време, одлучила да поднесем захтев за раскид радног односа. Тада ми је само у глави била идеја да отворим своју амбуланту. Ништа друго нисам имала, ни простор, опрему! Урадила сам то и ево, трајемо четири године. Отишла сам, када сам схватила да пацијент не може бити број картона – освешћују Анине речи.
Она, Даца и Анђела Калајановић, да и њу званично представимо, пружају све услуге које медицинске сестре могу да пруже у кућним и условима у амбуланти. Дају ињекције, прикључују инфузије, мењају катетер, стому, клизме, негују болесне. Ана истиче велику и велику помоћ др Луковића, који им је одмах понудио сарадњу да по његовом налогу дају људима терапију. И неизбежна пријатељица Даца. ”Моја особа”, како је Мередит говорила за Кристину у серији ”Увод у анатомију”.
Тек што је почела пандемија корона вируса, Ана је морала да напусти посао, њен супруг се разболео и посветила се њему. Даца је одржала посао. Не ретко, долазила је и одлазила у зору. Касније су се у време пандемије делиле, амбуланта је била црвена, односно ковид зона, а терен зелена.
НАШИ РОЂАЦИ
Да, имају оне и ”своје” бебе, пошто раде припреме за вантелесну оплодњу. Толико и лепих тренутака.
– Колико год била фраза, морате волети посао да бисте га добро радили. Има оно што је изнад знања и вештина – кажу Ана и Даца. Или, како је Тагора рекао: ”Нема те поезије која би могла да се вине до оних величина до којих допире љубав”.
Да ли је пожељно превише осећајности у послу и професији? Ко те пита! И није љубав патетична, зато је узвишена. Ето, вероватно је највећа тајна успешног породичног предузетништва.
Пренеле су њих две ту тежњу ка узвишеном и својим наследницама. Ана има Анђелу, и она је мајка, и млађу Машу, а Даца Сару и Иву. Сара је већ завршила медицину. Једном је после искуства у ординацији рекла мајци: ”Схватила сам да су пацијенти наши рођаци!”
”Ана медика”, Цара Лазара 6, 065/345-92-60.
