ИЗ УГЛА СРЕДЊОВЕКОВНОГ ПУТОПИСА
Други програм петодневне Културно-образовне манифестације “Дани Вука Караџића“, у организацији Удружења „Чувари дела Вука Караџића”, био је посвећен историјским темама. О Овчарско-кабларским манастирима у делу Вука Караџића говорила је Делфина Рајић, директор Народног музеја.
Указујући на значај овог духовног комплекса Рајић је истакла да Овчарско-кабларски манастири представљају највредније духовно и културно наслеђе ширег подручја чачанског краја, како због историјских и уметничких вредности, тако и због лепоте природног окружења.
– Они данас чине једну од најкомпактнијих сaкралних културно-историјских целина у Србији, која је због свог дугог трајања постала својеврсна посебност културне и уметничке баштине стваране шест векова. Бројне и вишеслојне вредности које поседују садржане су кроз богату и бурну историју, занимљиву и у појединим случајевима изузетну архитектуру за доба када је настајала, уметнички не превише вредно, али историјски и културно значајно сликарство, раскошан и вредан иконопис, развијену преписивачку делатност, као и друге области стваралаштва. Значај манастира на плану духовне мисли, очувања православља и националног идентитета није био ништа мањи – навела је Рајићка из перспективе историчара уметности који се бавио вишегодишњим истраживањима и публиковањем сазнања о овом манастирском комплексу.
ИЗУЧАВАЊЕ МАНАСТИРА ЗАПОЧЕЛО СА ВУКОМ 1820.
Да је тема предавања потпуно у духу програма Удружења, организатора манифестације, потврдило је и сазнање да је заправо, изучавање Овчарско-кабларских манастира у модерној српској држави почело са Вуком Караџићем, који их је 1820. посетио, а своје забелешке недуго затим и објавио.
– Вук Караџић је у својим истраживањима превасходно желео да осветли нашу мало познату историју, посебно интересујући се за рукописне књиге и филолошке занимљивости. Он тек посредно и поступно израста и у описивача уметничких остварења, али без јасно одмереног система вредновања онога што је видео. Ризнице Овчарско-кабларских манастира настале су, највероватније, у духу традиције, истовремено када су у овој скровитој и некада неприступачној клисури основане прве монашке насеобине. Са доста сигурности може се тврдити да се то догодило највероватније почетком ХV века. Али, неколико векова касније, о постојању ризница у овим манастирима недвосмислена сведочанства оставили су Вук Караџић, Јоаким Вујић и Феликс Каниц. Вук Караџић је чак и набројао поједине драгоцености у тим ризницама – напомиње Рајићка.
Предавач указује и на постепено ишчезавање и ретке сачуване примерке појединих предмета са историјском и уметничком вредношћу у ризницама Овчарско-кабларских манастира, који припадају категорији докумената о српској духовној прошлости, а настајали су у тешком и оскудном раздобљу, у вековима турског ропства, као траг бившег блиставог успона српске државе.
– У време њиховог настајања од ХV до ХIХ века, рушила се и заостајала српска култура, успоравајући своје токове до стагнације и назадовања. Мало шта је стварано у тим условима. Једна од ретких оаза, где се у каквом-таквом облику – одржавао континуитет српске духовности, писмености и уметности, била је Овчарско-кабларска клисура са својим манастирима. Баш та чињеница увећава документарну вредност и културни значај тих предмета. Ови описи данас имају велику историјску вредност, јер су манастири и после посете Вука Караџића рушени, преправљани, дозиђивани, ризнице остајале без вредних рукописних књига, а природно окружење се мењало. С друге стране, публицисти су радо користили Вуков рад, који се већ два века непрестано цитира као право вредно сведочанство о Oвчарско-кабларским манастирима тог доба. Подстакнут Вуковим радом, и Јоаким Вујић креће у обилазак Србије 1826. године, када посећује Овчарско-кабларске манастире и бележи своје утиске, које је касније објавио у Будиму (1828) под називом „Путешествије по Сербији“. Вујић даје слабије описе од Вука Караџића, али и овај путопис има велики историјски значај – истиче историчарка уметности.
Као и у случају Вуковог рада, и путопис Јоакима Вујића остао је веома популаран код свих публициста који су се бавили историјом Овчарско-кабларских манастира. Поред ова два путописа и рад Феликса Каница, који је 1860. године посетио чачански крај и манастире у Овчарско-кабларској клисури, вредно је историјско сведочанство о времену када су ови манастири били готово непознати. Каниц попут Вука Караџића и Јоакима Вујића, оставља вредно сведочанство о манастирима и монасима, природном опкружењу и рушевинама које данас не постоје.
ПУТОПИСИ САЧУВАЛИ ОПИС ЛЕПОТЕ ЖИВЉЕЊА…
Неспорна је чињеница да, иако су настали пре више стотина година, ови манастири и данас остављају снажан утицај на све посетиоце, а нарочито уназад два века привлаче пажњу бројних истраживача, иза којих су остала многа писана сведочанства.
– Иако по својим димензијама, историјској важности и укупним уметничким дометима Овчарско-кабларски манастири заостају за средњовековним наслеђем, нико није могао остати равнодушан пред архитектонским вредностима Свете Тројице под Овчаром или Благовештења под Кабларом, у коме се налази један од значајнијих иконостаса XVII века. Пажњу је привлачило и зидно сликарство, скромних квалитета, али великог историјског значаја. Ништа мање нису биле занимљиве ни манастирске ризнице у којима су се чувале неке од вредних рукописних књига са нашег простора, као што је Каранско четвотојеванђење, настало почетком XVII века. Нису занемарени ни они манастири који су били потпуно у рушевинама, јер су увек изнова подстицали људе на личну жртву, обнову и оживљавање храмова у Овчарско-кабларској клисури – истакла је Делфина Рајић и указала на историску чињеницу да није познато када су тачно основани манастири у Овчарско-кабларској клисури.
Неки од њих потичу из XV века (Никоље), а претпоставља се да су можда постојала и старија култна места (испоснице из XII века). Легенде у ширењу хришћанства у поречју Западне Мораве још у првом веку нове ере, као и сумње да одређени топоними у околини Овчарско-кабларске клисуре упућују на старије култове, представљају потпуно произвољне конструкције. Поједини антички локалитети добили су у народном предању легендарне обрисе. Остаци рановизантијских и средњовековних утврђења у Овчарско-кабларској клисури, као и бројни праисторијски и антички налази у њеној непосредној околини заиста постоје. Међутим, за сад нису пронађени докази који би порекло манастира могли да вежу за стара култна места.
– Путописи XIX века сачували су упечатљив опис лепоте живљења у дивљини клисуре коју су доживљавали као „пукотину између стена“, куда је текла бистра река окружена зеленилом и литицама планина. За подизање манастира природни амбијент је одувек имао посебну вредност… Ужи простор за подизање манастира пажљиво је одабиран и на то нису утицали само топографија и квалитет тла, већ и осунчаност и близина воде – истакла је Делфина Рајић.
СА ИСИХАСТИМА И НОВИ НАЧИН ОРГАНИЗОВАЊА МОНАШКИХ ЗАЈЕДНИЦА
– Са великом сигурношћу може се рећи да су Овчарско-кабларски манастири подигнути крајем XIV века, у време доласка монаха синаита у Србију. Овај космополитски монашки покрет источне Европе и Средоземља упражњавао је исихизам. У касновизантијско доба исихастима су се, у суштини, називали калуђери који су се посветили савршеном миру – „исихији“. Њихов идеал био је чврсто контемплативан живот, а први и главни захтев унутрашња концентрација, стална, непрекидна молитва у себи, такозвана, „умна молитва“, преко које се долазило до стања сабраности и унутрашње тишине, које следе човекову победу над страстима и воде га ка сазнавању Бога.
Поред свог виђења православља, они су у Србију донели и нови начин организовања монашких заједница и подизања манастира. Пре њих није било збијених група манастира на неком мањем простору, већ су грађене велике владарске и властеoске задужбине, усамљене и одвојене од других манастира и цркава. Са доласком синаита-исихаста та традиција се мења. Показало се да су мањи, сиромашнији манастири са калуђерима у потпуности били посвећени духовним вредностима, били отпорнији на ударе Османлија и нове религије – ислама.
ДАНАС, ДЕВЕТ МАНАСТИРА И ДВА СВЕТА МЕСТА
Данас у Овчарско-кабларској клисури постоји девет манастира: Ваведење, Вазнесење, Преображење, Сретење, Света Тројица (сви на падинама Овчара), Јовање, Успење, Никоље, Благовештење (са Кабларске стране). Постоје и два света места обележена параклисима на литицама Каблара: параклис посвећен Светом Сави и пећина Кађеница са десне стране Западне Мораве на улазу у клисуру из правца Пожеге. На узвишењу изнад манастира Благовештење, на развалинама утврђења, подигнута је Црква Светог Илије, која се, такође, сматра манастиром, мада то није. Некада је постојао и манастир Св. Георгије на падинама Овчара, али није познато где се налазио, кажу досадашња истраживања.
– Почетком XIX века Вук Караџић је забележио усмено предање које је говорило о постојању монашких испосница на литицама Каблара, чији су трагови тада још били видљиви. Током XIX века у више наврата забележено је постојање остатака грађевина из периода Рима. Најинтересантнији су били остаци каменог моста и утврђења код данашњег манастира Ваведења о чему су писали Вук Караџић, Феликс Каниц, Михаило Илић, и Сима Тројановић. Сви су, осим Вука Караџића, сматрали да су то антички остаци. Данас они нису видљиви. У Овчар Бањи, некада је постојао локалитет „мосна стена“, о коме су писали Вук Караџић и Феликс Каниц. Никакви трагови данас нису видљиви – каже Рајићка.
З. Л. С.
(Наставља се)
