„ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ“
– Он ставља у шири контекст оно што је вајало европску културу од краја 18. века наовамо, а што заправо стоји као некаква мрачна позадина иза ових идиличних сцена које је он, у ствари, гурнуо напред. То је наличје колонијалног царства које се ширило по земаљском шару, тако да Балкан у том смислу није некакав терен који има ексклузивну тапију на насиље… – наводи, поред осталог, историчар уметности Миодраг Даниловић.
Изложба некада југословенског/босанскохерцеговачког, а сада уметника који живи и ствара у Канади, Садка Хаџихасановића под називом ,,Don’t Play with Guns/ Звецкање оружјем“ постављена је и отворена у Галерији ,,Рисим“, у среду, 23. новембра. Ова необична поставка, која ће за посетиоце бити отворена до 31. децембра, реализована је као заједнички пројекат Галерије савремене ликовне уметности из Ниша, Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца и Уметничке галерије „Надежда Петровић“ у Чачку, а подржале су је и институције канадске културе. Изложби прати каталог са текстовима историчара уметности и професора – Миодрага Даниловића – „О сликању, бријању и звецкању оружјем“ и Бојане Видеканић – „Звецкање оружјем“. Изложбу су отворили Мирјана Рацковић, музејски саветник Уметничке галерије „Надежда Петровић“ и Миодраг Даниловић, историчар уметности и кустос изложбе.
Према речима Мирјане Рацковић, изложба спада у корпус класичних медија.Изложено је 15 експоната и три анимирана филма, аспецифичност поставке су неурамљена, већ одштампанаплатна на којима уметник Садкo Хаџихасановић накнадно интервенише. Форма је комплексна, јер поред досликаног, доцртаног постоје и долепљени елементи и друге колажне интервенције.
Садко Хаџихасановић (1959) је један од најзанимљивијих уметника са екс југословенског простора. Студирао је у Сарајеву и Београду. Деведесетих, када је почео рат, отишао је у Канаду и тамо је почео „не од нуле, него испод нуле“, да би сада имао солидан статус као универзитетски професор и предавач у више приватних школа у Торонту, наводи Миодраг Даниловић, захваљујући коме је и његовим везама и пријатељству са уметником, ова изложба и стигла у Чачак.
– Његова биографија је добар материјал за неки холивудски филм, који би се могао завршити хепиендом, приказујући живот на западу у неком идеалном светлу, али са искуством које је он понео из Југославије нема тај хепиенд. Он савремeну америчку или глобалну културу сагледава кроз теме које је понео из деведесетих, а то је агресија, насиље и култура ватреног оружја. Изложба је, иначе, сегмент једног ширег пројекта који је представљен у Канади, а радио га је двадесет година – каже Даниловић и описује технику којом се уметник бавио у овом пројекту.
Пошто често путује у Француску, открио је да тамо постоји један фини сегмент визуелне културе, а то су таписерије из Жуија. То је фабрика која постоји у Француској још од 18. века, а реч је о платнима на којима се отискују декоративни идилични мотиви безбрижних младих људи у рокајним ентеријерима и екстеријерима.
– Те распеване пасторалне сцене су подлога за екстремну позицију насиља, девастације, побуне и рата кроз које се преиспитује улога Балкана и уопште, наше новије историје крајем 20. века. Он ставља у шири контекст оно што је вајало европску културу од краја 18. века наовамо, а што заправо стоји као некаква мрачна позадина иза ових идиличних сцена које је, у ствари, гурнуо напред. То је наличје колонијалног царства које се ширило по земаљском шару, тако да Балкан у том смислу није некакав терен који има ексклузивну тапију на насиље и кроз то преиспитивање, заправо, долазимо до тога што је суштина саме изложбе – истакао је Миодраг Даниловић и додао да се уметник и у видео радовима, такође, успешно бави проблемом деце, оружја, инструментализацијом насиља путем медија итд.
Сама форма ових слика је занимљива, оне немају рамове, путују уролане, као неки убруси, а заправо можемо да их посматрамо као палимсест, који је више пута коришћен за писање, анализира Даниловић и објашњава…
– Кад се саструже један слој, па се други нанесе, то је,у ствари, метафора за наше памћење. Иза тога је наше искуство у корпусу целе цивилизације – истиче саговорник.
Зорица Лешовић Станојевић
„НОЋНА СТРАЖА“ – ПОКЛОН ГАЛЕРИЈИ
Садко Хаџихасановић је излагао на Меморијалу Надежде Петровић 1984. године као представник Босне и Херцеговине. Рођен је у Бихаћу, завршио је Ликовну академију у Сарајеву, постдипломске студије у Београду. Због турбулентних околности на овим просторима, отишао је у Канаду, постао интернационално познат уметник са завидном излагачком каријером на целом северноамеричком континенту и Мексику, истакла је Мирјана Рацковић.
– Захваљујући Садку Хаџихасановићу, наша збирка Савремена уметност биће богатија за једно вредно његово дело. То је његова слика „Ноћна стража“ из 2018. године. По називу подсећа на Рембрантову чувену „Ноћну стражу“, али ова слика је слојевита, савремена, са приказом младих дечака „наоружаних“ брендовима, маркираном одећом и њиховим логоима, али и оружјем до зуба, њихова лица су задовољна, а заправо не знају где су кренули… – коментарише Рацковић.
