Пуни знања, љубави и светосавља били су Свети владика Николај, Јустин Ћелијски, отац Тадеј, Патријарх Павле, Свети Мардарије Ускоковић и преподобни Симеон Дајбабски.
– Они су као океан, али ћемо из плићака, колико будемо могли, покушати да „захватимо” њихове животе и дела. Они су беседили благо српског народа и духовност. Последње су локомотиве које су нас везале за вагон светих Немањића и српске средњовековне духовности. И данас, када је воз људске историје отишао у тунел, они су наша светла на крају тунела, светионици у тамној ноћи. Њихова дела ће се изучавати вековима, они ће нас надахњивати и показивати нам пут Христов који води у вечни живот – назначио је отац Предраг утицај наших савременика.
Недавно у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ одржано је предавање о српским светитељима новијег доба. Говорио је отац Предраг Шћепановић, свештеник Цркве Христовог Васкрсења, из Подгорице. Посебну пажњу посветио је владики Николају, Ави Јустину, оцу Тадеју, о којима је било речи у претходним бројевима „Чачанског гласа“. Није занемарио ни патријарха Павла и Светог Симеона Дајбабаског. Једино, није много говорио о Светом Мардарију Ускоковићу, пошто је о њему одржано предавање у децембру прошле године, такође, у Градској библиотеци. Организатор је био исти, Удружење „Ирмос“. И предавање оца Предрага је део пројекта „Дечји хор Ирмос“, који је посвећен и радионицама за најмлађе, предавањима духовника, као и многим другим активностима.
Отац Предраг поменуо је неке мање познате детаље из живота патријарха Павла. Углавном, свви знамо да је рођен 1914. у Кућанцима у Славонији. До 1946. био је у манастиру Вујан, код Чачка, где је излечио туберкулозу и изрезбарио чувени крст Христовог распећа. Замонашио се у Благовештењу у Овчарско-кабларској клисури. Његово световно име је Гојко Стојчевић.
– Његова мајка се рано преудала и одгајила га је тетка. Касније је говорио да ће желети да, ако га Бог удостоји, у рају види тетку… Једном је у околини Чачка милиционер покушао да му предочи марксизам. Ипак, Павле му је много тога испричао да му је тај човек на крају рекао: „Гојко, тебе треба убити! Много тога знаш о марксизму, а нећеш да поверујеш!“ – навео је отац Гојко.
Доста анегдота о њему има и из Призрена, али претходно би ваљало сазнати како је изабран за епископа Рашко-призренског.
– Када је Павле, после монашења, отишао у Грчку на постдипломске студије, тамошњи епископ га је похвалио код тадашњег патријарха Викентија Проданова.Рекао је да би Грчка црква била врло срећна да има таквог студента. Касније се патријарх Викентије распитао о њему и на наредном сабору га предложио за Рашко-призренског епископа. Павле ће на Косову провести мученичке 33 године… – део је приче о Павлу који је био поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.
Хтео је отац Предраг да истакне још неке анегдоте из Призрена о некадашњем патријарху. Једном му је један пијанац тражио за хлеб и Павле му је дао паре. Када је од продавачице сазнао да је купио пиво, следећи пут му је дао хлеб. Међутим, тај човек је хлеб заменио за пиво. Није могао и трећи пут да га превари. Павле му је поново донео хлеб, али је откинуо крајку.
Подсећа отац Предраг и да је Павле знао много заната, димњачарски, обућарски, зидарски… Његову светост осетили су и људи који су сатима чекали да се му се поклоне, када се упокојио у Господу, у новембру 2009. Било их је на милионе.
– Живео је живот по Јеванђељу. Личним примером он је, као и остали наши светитељи, показао да је могуће имати много љубави и бити скроман и у 20. веку за који је Ава Јустин говорио да је век атомске технике, али прашумске етике – напоменуо је Предраг Шћепановић.
Свети Симеон Дајбабски рођен је на Цетињу, завршио је кијевску Духовну академију, боравио је у Паризу и на Сорбони, замонашио се на Острогу. Почео је да копа темеље у облику крста за манастир Дајбабе после виђења једног дечака Петка Ивезића. Петко је близу Дајбаба чувао овце, када му се указао један светитељ и рекао му да је ученик Светог Саве. Упутио је дечака на Острог да нађе првог калуђера и исприча му о свом виђењу. Отац Симеон Поповић је то привиђење схватио као знак од Бога и почео је да гради манастир.
Једном је и на Цетињу, док је посматрао млaде у колу, тридесетох година прошлог века, почео да плаче, јер је видео крвопролиће које ће донети Други светски рат. Молио је Бога да га узме пре тога и Он му је услишио молитву. Упокојио се 1. априла 1941, сахрањен три дана раније. Ипак, пре бомбардовања Београда…
– Надам се да ће животи и свети примери наших великих људи из 20. века, бар мало дотаћи и нас да бисмо се поправљали и следили Христов пут – напоменуо је свештеник из Подгорице. И како је на почетку јасно истакао, животи тих људи су огроман океан. Прича о њима тек плићак. Изразио је наду да, иако није дубок, неће наићи поплавни талас…
