У ОРГАНИЗАЦИЈИ ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ ОДРЖАНА ИНТЕРАКТИВНА ТРИБИНА “ГЛАС ИЗ ПРАКСЕ”
Интерактивна трибина, под називом “Глас из праксе”, одржана је у понедељак, 5. јуна, у организацији Гладске библиотеке “Владислав Петковић Дис”. На трибини су учествовали васпитачи и стручни сарадници предшколских установа Чачка, а модератор трибине била је педагог Снежана Голић. Циљ оваквих трибина је да се кроз разговор и размену идеја проналазе решења, односно, одговори на важна питања која се свакодневно постављају у раду са најмлађима. Педагог је нагласила да васпитачи нису довољно заступљени у медијима, да немају пуно прилика да се обрате родитељима, да објасне како изгледа рад у вртићу са групом деце, у каквим условима раде, или колико је диван рад са малишанима.
НЕДОВОЉНО ЗАСТУПЉЕНИ У МЕДИЈИМА
– Одувек је било пуно питања и дилема о васпитању и образовању младих. То је осетљива тема, а чини се да у последње време постаје све “осетљивија”. Нажалост, стручни сарадници, васпитачи, учитељи и сви који раде са децом данас се налазе у пат позицији. Много је проблема и једино их разговором и разменом идеја можемо решити. Градска библиотека годинама негује дивну сарадњу са стручим сарадницима предшколских установа и школа, са васпитачима и просветним радницима, јер смо у истој мисији, уводимо децу у читање и образовање. Ово су теме које су биле важне и раније, само су тренутно, неки ружни догађаји подстакли да се о њима више прича, са жељом да заједно пронађемо одговоре. Поред родитеља, васпитачи су први у конткту са децом у периоду када малишани развијају најважније особине. Дакле, баве се јако одговорним послом – наглашава Ана Станојевић, библиотекар Одељења за децу и младе, напомињући да ће, можда, на следећим трибинама у публици бити професори и родитељи.
Снежана Голић, педагог Развојног центра “Фактор”, са искуством рада и у вртићу, сматра да је неправедно што су васпитачи мало заступљени у медијима, а одличан су пример добре праксе у предшколском раду са децом.
– Нажалост, као струка се помало делимо на практичаре, односно, васпитаче и на педагоге и психологе, односно, стручне сараднике, који имају бољи статус у друштву. Васпитачима се понекад обраћамо, можда, превише грубо, захтевно, са недовољно поштовања и са неразумевањем посла који они обављају. У медијима нису довољно заступљени да би могли да говоре о проблемима на послу, како изгледа један дан у вртићу, која су њихова ограничења, али и да едукују родитеље из угла праксе, како би код њих пробудили веће разумевање. Морали бисмо да освестимо колико је важна особа која са децом проводи шест до седам сати дневно, у условима који, често, нису баш адекватни. На пример, у Чачку, као и у Новом Саду, велики је број деце у групама. Волела бих да практичари и стручни сарадници уважавају једни друге на темељима праксе. Дакле, више праксе, а мање, папира, теорије, истраживања… Сведоци смо да књиге пишу, углавном, људи који нису провели довољно времена у раду са децом у групама – каже Снежана Голић.
“ВИЛЕ И ВОДИЉЕ У СЕЋАЊИМА ЧИТАВОГ ЖИВОТА”
Према речима наше саговорнице, динамика рада у вртићу је доста стриктна, ограничена временски, јер је реч о великим системима у којима је јако важно да се руке перу баш кад пише по програму, да доручак, ручак, излазак напоље, усмерена активност, слободна активност буду баш по прописаним правилима. У супротном, када не би имао прецизну сатницу, тај велики систем би се срушио. С друге старне, педагози и психолози често промовишу да о свему са децом треба разговарати и преговарати, напомиње Голић.
– Мислим да родитељи, можда, нису најбоље разумели, па у васпитном стилу са малишанима о свему преговарају, а потом доведу децу у вртић, где је због техничких услова рада то немогуће, а не што је неко лош човек или не жели. Управо због тога се поједина деца тешко адаптирају на вртић, јер очекују преговоре који ће изостати. Деца само руке перу осам пута. То није исто, као кад једно дете пере руке код куће, а да не говоримо о осталим активностима, о спавању, одмарању, или зашто не може омиљена играчка да се носи у вртић… Мислим да васпитачи имају много, много одговора, а да немају времена, ни прилику да их дају родитељима. Стручни сарадници би требало да буду подршка, али главне личности у овом процесу су васпитачи. На интерактивним трибинама, кроз питања и одговоре, успећемо да им вратимо веру и да их подсетимо да су они изузетно важни за свако дете. Колико год да их свет одраслих понекад и не поштује, васпитачице ће деци увек бити њихове виле, водиље, неко кога ће се читавог живота сећати – наглашава Снежана Голић.
Закључак трибине је да као друштво морамо да освестимо колико су васпитачи важни како би унапредили ову, једну од најважнијих професија.
Н. Р.
