ОПСТАЋЕ ПРОФЕСИОНАЛНОСТ И ОБЈЕКТИВНОСТ
Пише Јелена Савић
Ивањички хроничар и истраживач моравичког краја Емилијан Протић је скоро читав свој радни век провео у новинарству. Почео је у ужичким „Вестима“, а део каријере провео је и у „Чачанском Гласу“ у време када је Ивањица припала Чачанском округу. Касније се поново вратио у Ужице и радио и за новине и за Радио Ужице као стални дописник где је и завршио каријеру. Кратко је био и дописник „Политике“. Потом се посветио писању књига али је, каже, новинарство и даље његова велика љубав и помно прати дешавања у овој професији. Поводом Светског дана слободе медија своја запажања, како наводи, са задовољством износи за Чачански глас који радо чита.
За чим би данашњи новинари највише жудели из времена када сте се ви бавили овом професијом?
–Искрено, некада се знао ред. Ништа није могло да се деси да ја о томе нисам обавештен. Уредно сам добијао позиве за све догађаје и материјале. Сва врата су ми била отворена. Новинар је и у овако малој средини био поштован. Тај однос функционера, директора, важних људи утицао је и на грађане да се тако постављају према нама. На мене нико није вршио притисак али је постојала ипак нека врста аутоцензуре. Ако озбиљније загазиш у проблеме партије, општине, подвргнеш критици привреднике, затворићеш врата. Али, ко је био вешт, а у том погледу сам био сналажљив, успевао је да пласира понешто и у новине и на радију. Касније се то увиди, али прошао воз. Никакве опасности није било, чак ни од отказа. Рецимо кад сам писао о репортажу о легендарним лекарима Божу и Драги Спасовић, Божо ми је испричао један свој доживљај. Било му је наређено да као лекар оде на неко брдо и прегледа смртно рањеног команданта четничке бригаде Уроша Катанића. Он је видео да му спаса нема а последње речи су биле „Боже, што је овај доктор неки добар човек“. Кад је објављена репортажа само сам препознао своје име и презиме, толико је била искасапљена. Уредник ми је рекао да зна да то што сам поменуо нисам намерно урадио и да зато не сносим последице. Ми смо, такође, у то време били одлично плаћени. Новинари ужичких „Вести“ су имали највеће плате међу локалним новинарима. То је зависило од руководства, њихове сналажљивости и агилности. Наравно, доживео сам пред крај каријере и да нас, уместо плате, плаћају свињским полуткама и другом робом што је и био један од разлога да одем у пензију.
На чему се темељи поштовање посленика јавне речи у друштву?
Некада се и те како размишљало о улози новинара и медија у друштву. Зато се подразумевало да мораш бити више него писмен, образован и хајде да кажемо талентован што се темељно тестирало и проверавало. Сада колико пратим важнија је политичка подобност и послушност од знања и познавања професије. Изгубили су се критеријуми. Важно је само што жешће писати и о ономе што доносе ругобе живота- коцка, насиље, ријалити, за шта треба имати добар стомак. Раније познатој крилатици да су новинари универзалне незналице у овом времену углавном нису потребни наводници. Мој утисак је да су сада новинари не грађани другог реда како се то каже, већ последњег. У томе има њихове кривице али и власника који свакоме дају перо у руке.
Колико су онда новинари и медији способни да покрену и реше неки проблем?
Верујем у моћ јавне речи. Чак и у оно једнопартијско време могла се иницирати и изгурати по нека идеја, проблем али наравно вешто. Млади људи и одлазе у новинарство вођени идејом да нешто мењају, побољшају. Они мотивисани, објективни, спремни да се посвете биће у стању то да ураде. На жалост, садашња атмосфера у новинарству демотивише младе кадрове па се окрећу другим професијама. Новинари су демотивисани због свог економског положаја али више због одсуства реакције институција на њихове приче које ураде да би решили неки проблем. Ово данас у већини случајева не личи на право новинарство јер је бара мала а много жаба. Другим речима, трка за тиражом, гледаношћу. Изгубила се репортажа, осврт, цртица, коментар, изгубила се радост писања прича о добрим људима и делима. Требаће нам доста времена и памети, ако је будемо имали, да се извучемо са дна каце.
Какви ће онда медији по вашем мишљењу преживети?
Мислим да једино има наде далекосежно за професионалце, оне који су пре свега објективни. Ту првенствено мислим на локалне медије који су ћелија новинарства. Они су од изузетне важности за крај који покривају и његово становништво. Поверење се не стиче преко ноћи, па зато предност имају они који опстају на здравим темељима упркос свему. Морам рећи сада као читалац да је „Чачански глас“ веома добра новина с обзиром на ломове које је новинарство прошло деценијама. Обиље материјала, ни једна тема није заобиђена. Као неко ко је завршио књижевност радује ме што посебну пажњу поклања култури. То што опстаје већ 90 година довољно говори о квалитету. Вредно пажње је и што покрива читав округ. Подршка и разумевање локалних самоуправа треба да се заснива на чињеници да су новине документ и као такве од велике важности.
Иако сте дуго у пензији нисте се одрекли пера. Упркос најавама да стављате тачку и на списатељску каријеру, ипак ћете обрадовати читаоце још једним делом?
Књиге су моја највећа радост. Написао сам их 13 трудећи се да овековечим најважније институције, догађаје. Сада припремам рукопис за монографију 190 година од настанка Ивањице која се навршава следеће године.
НОВИНАР, ХРОНИЧАР, ИСТРАЖИВАЧ
Емилијан Протић је рођен 1940. године у Придворици поред реке Студенице. Основну школу је три године похађао у родном селу, а завршио у Ивањици где се и настанио. Средњу библиотекарску школу и Филозофски факултет, на групи за југословенску и општу књижевност, завршио је у Београду.
У граду на Моравици је кратко био средњошколски професор. Али, жеља да постане новинар одвела га је у новинарство. Радни век је започео у ужичким „Вестима“, а део каријере провео је и у „Чачанском Гласу“ па се поново вратио у Ужице и радио и за новине и за Радио Ужице као стални дописник где је и завршио каријеру.
Публицистичким радом се бави од 1994. године када је објавио монографију „Светлост на брежуљку“ поводом 120 година школе у Приликама. До сада је објавио 13 књига углавном посвећених јубиларним годишњицама болнице, хидроцентрале на Моравици, ФК „Јавор“, школама на Голији и Јавору. Књига „Листови на ветру“, подсетник је на далеку 1868. годину када је отворена читаоница у Ивањици. У међувремену, у зборницима и периодичним листовима објављивао је радове из даље и ближе прошлости моравичког краја.
