Његова дела су продужетак прекраћеног света
На широким полицама библиотеке у дугом низу слажу се имена књижевника поређана од A до Ш. Када би при крају тог реда под „Ч” постојала посебна подрубрика „Човек”, у њој би међу првима место заузеле књиге великог Горана Петровића. У ишчекивању најављених романа у чије би се токове улиле приче досада објављених наслова „Папир” и „Иконостас”, а које бисмо с нестрпљењем послагали на полице а одатле још брже упутили читаоцима у руке, све је затекла вест о прераном одласку писца и човека. Он ће засигурно живети много дуже кроз своје романе и сећање културе којој је припадао, али и успомене свих оних који су га познавали, тако спознајући и суштину појма човек. С великим поштовањем опраштамо се од књижевника Горана Петровића, преносећи делове беседе „Продужетак прекраћеног света” коју је казивао 24. новембра 2023. у Градској библиотеци Чачак, приликом отварања изложбе „Часопис Градац – 50 година постојања”. У целости ћете моћи да је прочитате у данима пред нама када ће бити објављена у некој од наших публикација.
Горан Петровић (1961‒2024)
Продужетак прекраћеног света
Почећу, нимало случајно, макар због „Алефаˮ, од Хорхеа Луиса Борхеса. Тада већ слепог, како је сам рекао – вид је губио читајући стихове. Било би то исто као када би некоме вид усахнуо зато што не може да престане да гледа у жмарце сунца. Један петнаестогодишњак је таквог Борхеса упознао у некој књижари у Буенос Ајресу 1964. године, а затим је све до 1968. одлазио у његов стан да би му наглас читао књиге. Младић се звао Алберто Мангел. Много година касније, и он је, као и Борхес, постао управник Националне библиотеке Аргентине, а у међувремену и широм света познати есејиста, преводилац, уредник, антологичар…
Ипак, догађај о којем сам желео да кажем коју реч збио се пре него што је млади Мангел читао књиге слепом писцу. Наиме, Алберто је био још дечак када се његов отац, аргентински дипломата, на дуже вратио са једне од својих служби у иностранству. Са њим је тада стигла и не баш мала лична библиотека. Заузет разним обавезама, Мангелов отац је задужио секретарицу да те књиге разврста, односно сврста у полице његове радне собе. Биће да се секретарица није много бавила насловима и садржајем књига. Углавном их је слагала по величини. Проблем је настао када се испоставило да постоји и један број књига који по дубини није могао да стане у полице. Она је то разрешила тако што је те књиге однела код књиговесца да их „скратиˮ. Под тешким ножем за папир одстрањени су крајеви страница; не само да су нестале маргине, на њима можда и белешке, већ је у сваком реду недостајало и по неколико штампаних речи, делова реченица.
Алберто Мангел никада није заборавио да је као дечак највише волео да чита управо те књиге из очеве библиотеке. И да домишља шта је ту још, и са леве и са десне стране, писало у недовршеним редовима…
Извор: Градска библиотека Чачак
