СА ПРЕДАВАЊА И ДОКУМЕНТАРНО – ИГРАНОГ ФИЛМА “ЧУЈТЕ, СРБИ – АРЧИБАЛД РАЈС”, РЕДИТЕЉА И СЦЕНАРИСТЕ ГОРАНА ВУКЧЕВИЋА
– Почетком Првог светског рата, познати криминолог Арчибалд Рајс долази из Лозане у Србију на позив српске владе како би истражио злочине над цивилним становништвом, које је аустроугарска војска починила у Мачви. Потпуно опчињен херојском жртвом српске војске и народа, одлучује да као ратни дописник остане да служи истини, преносећи свету вести о злочинима завојевача, али и јунаштву војске малог народа на Балкану. По завршетку Великог рата, највећи пријатељ којег је Србија у својој болној и славној историји икада имала, бива и сам жртва нових историјских околности и стварања заједничке државе јужних Словена. Дубоко разочаран, годину дана пред смрт пише горку опоруку која одјекује до наших дана – увела је у вече посвећено Арчибалду Рајсу, уредник Културно-образовног програма Дома културе Верица Ковачевић.
ПРАВИ ПРИЈАТЕЉ НИЈЕ ОНАЈ КОЈИ ВАМ ЛАСКА…
“Био сам са вама када сте били у невољи. Делио сам са вама те патње и да бих то могао, жртвовао сам сјајан живот и веома лепу каријеру која је много обећавала. Заволео сам вас, јер сам на делу видео ваше људе из народа у биткама и пресудним тренуцима, када се препознаје истински карактер ваше нације. Заволео сам вас и због жртава које сам ради вас поднео, јер за људе и ствари се утолико јаче везујемо уколико нас то везивање кошта жртвовања. Видео сам, међутим, и мане, које су се ужасно исказале после рата. Неке ваше мане ће ако их не отклоните бити погубне по вашу нацију. Не бих вам био пријатељ ако не бих повикао “чувајте се” и ако вам не бих, уз врлине које су истински и лепе, указао као у огледалу на ваше лоше стране. Нећу скрити од вас ништа битно од онога што сам видео, јер прави пријатељ није онај који вам ласка, већ онај који вам каже истину, целу истину. Међутим, нећете имати то огледало у рукама док сам ја у животу. Наћи ћете га у мојим списисма и чинићете с њим што год будете хтели. Или ћете га прочитати, замислити се над његовим садржајем и из тога извући корист, или ћете га пак презрети, па ће онда она истинска српска душа, душа ваших хајдука и јунака ратова за ослобођење, нестати са ваших простора. То ће бити последња услуга коју могу да вам учиним”, подсетила је на Рајсову опоруку уредница Верица Ковачевић, на предавању под називом “Чујте, Срби – Арчибалд Рајс”, у оквиру кога је приказан и истоимени документарно-играни филм редитеља и сценаристе Горана Вукчевића, прошлог четвртка, у великој сали Дома културе.
ЗА ИСТИНУ – НЕЗАХВАЛНОСТ
Вукчевићев филм “Чујте, Срби – Арчибалд Рајс” представља сведочанство о животу швајцарског професора универзитета и публицисте, који је био велики пријатељ српског народа у најтежим временима ратних искушења од 1914. до 1918. Иначе, ове године се навршава и 100 година од конференције у Версају на којој је Рајс заступао Србију у борби за истину о ратним злочинима Аустроугарске и Бугарске над српским становништвом.
– Арчибалд Рајс је остао упамћен као највећи пријатељ кога смо имали у историји. Човек који је први изнео истину о страдању нашег народа, који је срушио ратну пропаганду жестоко усмерену против Србије, а то је скупо платио. За сва његова дела, за његову огромну жртву исказана је велика незахвалност, иако је срцем био уз српски народ и борио се за истину, показао славу, херојство и српско страдање. Врло пријатељски нам је указао на мане и без обзира на то што га Срби нису послушали, “Чујте, Срби” подсећа на Дисову песму “Наши дани”. Мислим да су “Чујте, Срби” и “Наши дани” најбоље објаснили наше посрнуће. Овим филмом смо покушали да прикажемо колико је Рајс био и велики научник, светско име, а опет је дошао у малу земљу, жртвовао каријеру и уложио огроман новац у Србију. Нажалост, доживео је разочарање и незахвалност, као многи хероји, пионири и велики људи од оних који нису ни “окусили”, ни “омирисали” рат, него су га искористили за профит – нагласио је Горан Вукчевић.
“КЊИГА КОЈУ САМ ЧИТАО У ВОЗУ”
Аутор филма, такође, истиче да је Рајсово дело огромно и да можемо увек да му се враћамо, као непресушној инспирацији. Овим филмом су, како каже, желели да дају подстрек људима да истражују Рајса, односно, да се њиме инспиришу. За његово дело, Вукчевић се зинтересовао још као ученик, раних 80-их, гледајући емисије посвећене Арчибалду Рајсу:
– Врло често сам путовао из Новог Сада за Београд. Поред старе железничке станице у Београду су продавали књиге и ја сам сваки пут купио “Чујте, Срби”, мало бих је прочитао у возу до Новог Сада и онда бих је некоме поклонио, па следећи пут купио поново. То је била књига коју сам стално читао у возу. Увек сам јој се враћао, и кад сам имао тешке моменте у животу и кад је било бомбардовање…
А идеја за филм о Рајсу је настала када је Вукчевићев пријатељ, иначе продуцент, предложио да заједно ураде неки документарни филм.
– Предложио сам “Чујте, Срби – Арчибалд Рајс”, а пошто је доста млађи од мене, питао ме је: “Шта је то, ко је то?” Касније сам анкетирао доста људи и, на моју велику жалост, многи ни из моје генерације нису знали о коме је реч. То је био разлог више да подсетимо људе ко је био Арчибалд Рајс. Желео сам оно што до тада нису имале емисије о њему, односно, да истражимо и његов живот до доласка у Србију. Нисмо имали велика средства, али сам искрено ушао у тај филм. Много је било тешко на снимању, али и много лепо. Најважније је да се публика радо враћа овом филму. То је и моја велика радост, многи су и по пет пута долазили на пројекцију, филм има свој живот – са осмехом каже Вукчевић.
“ГДЕ СЕ НАЈВИШЕ ДАТЕ, МОЖЕТЕ ДА ДОБИЈЕТЕ И НАЈВЕЋЕ СТРАДАЊЕ”
У разговору за наш лист, аутор филма напомиње да овај документарац није урађен у раскошној продукцији, али да је остало још једно сведочанство о Рајсу:
– Није нам се често у историји дешавало да имамо тако великог човека, као апсолутног пријатеља. Нажалост, слично страдање сам доживео од неких драгих људи. За мене је било лековито да се бавим страдањем великог човека, због неке моје личне трагике и разочарања у поједине људе, јер где се највише дате, ту можете да добијете и највеће страдање. Како људи кажу: “Где год сам био, свуд сам погинуо”. Када неке ствари радите први, као пионири, често вас “пострељају”.
ЗЕЈТИНЛИК И КАЈМАКЧАЛАН, КАО СВЕТА ДУЖНОСТ
Према речима аутора, филм је намењен, пре свега, српском народу, свим генерацијама, од ученика нижих разреда основне школе, до најстаријих за подсећање. Али, за Вукчевића овај филм није само прича о портрету једног великог човека, него и о страдању наших људи.
– Стогодишњица Великог рата и Рајсовог доласка у Србију био је повод за овај филм. Али, мени лично, филм је био и дивно искуство. Захвалан сам родитељима што су ме у Титово време, кад сам био Титов пионир, одвели на Зејтинлик, где сам се враћао на “стотине” пута, али и кад год бих ишао у Хиландар. Никада не пропуштам прилику да одем на Зејтинлик, јер сматрам да је пошта прецима наша света дужност. Осим што је дужност, мислим да је и дивно захваљивати се прецима. Захваљујући овом филму први пут сам отишао на Кајмакчалан, а потом још 24 пута. Не зато што је прелепа планина, има много лепих планина, већ због духа српских хероја који су јуришали. Иако су знали да ће пасти као жртве, знали су и да отварају капију слободе, да се враћају у поробљену отаџбину. За мене је то било веома узбудљиво. Када смо отишли на снимање била је већ дубока јесен, крајњи ризик, јер се Кајмакчалан забели већ у октобру. А реч је о врху висине од 2.524 метара. После снимања сам добио температуру и завршио у болници у Солуну. Све смо снимали у даху… Али, кад радите филм о нечијој патњи, о нечијем херојству осетите душу те особе. То захтева велику одговорност, то знају и глумци с којима сам имао прилику да разговарам, који су играли велике људе. То није лако… понекад је велико искушење, и за психичко и за физичко здравље – подсећа Вукчевић.
Редитељ, новинар и филмски критичар Горан Вукчевић дипломирао је мултимедијалну режију на новосадској Академији уметности 1990. године, представом “Карлос други омађијан”, у Српском народном позоришту. Од 1991. до 1997. режирао је 102 епизоде “Буквар православља”, а остварио је и неколико ауторских серијала, међу којима се издвајају “Боготражитељи” и “Биоскоп”. Аутор је бројних документарних емисија и запажених музичких и рекламних спотова, као и емисија из области филма, историје, путописа. Такође, аутор је и мултимедијалних пројеката “Алмашки храм у пуном сјају”, “Водич кроз Свету Гору и Хиландар”, као и фотомонографије “Света Гора оком и душом”. Учествовао је и у раду позоришта, као глумац, редитељ, дизајнер и организатор.
Нела Радичевић
КУЋА НА СЕЊАКУ – ЗАШТИЋЕНО КУЛТУРНО ДОБРО ГРАДА БЕОГРАДА
– Споменик Арчибалду Рајсу подигнут је 1931. у Топчидерском парку у Београду. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, а његово срце је, у складу са личном жељом, смештено у урну и узидано у споменик српским ратницима на Кајмакчалану. Споменик су разорили Бугари током Другог светског рата. На Сењаку у Београду, сачувана је његова скромна кућа саграђена у традиционалном сеоском стилу названа “Добро поље”, у знак сећања на место у Македонији, где се одиграла једна од битака Солунског фронта. Објекат је заштићено културно добро Града Београда – подсетила је Верица Ковачевић.
