ОЛИВЕРА НЕДЕЉКОВИЋ ДОБИТНИЦА НАГРАДЕ „ЗЛАТНО СЛОВО ДЕЈАНА ВУКИЋЕВИЋАˮ
Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ богата је бројним садржајима и манифестацијама, књижевним вечерима и поставкама, деценијама уназад, а иза свих тих дешавања која културно и духовно уздижу наш град и чине нас поносним, стоје сви запослени у овој установи, борци за истинске вредности и квалитет. Једна од њих је и Оливера Недељковић, тихог гласа и нежне душе, позната по томе што својим речима успева да исплете најтананије поетске светове и бајколике дечије приче, али и да приповеда о значајним именима српске књижевности тако да упознамо и њих и њихово стваралаштво на посебан и памтљив начин.
Ове године Градска библиотека у Чачку обележила је 60. Дисово пролеће, у оквиру кога је формиран и Музеј поезије – посебна библиотечка збирка посвећена песништву. За прву поставку Музеја поезије, која обухвата експонате (књиге, фотографије, писма, личне предмете) и аудио-визуелне презентације о чак 95 истакнутих српских песника, задужена је била управо Оливера Недељковић, која је својим ненаметљивим и даровитим приступом поезију и њене ствараоце представила на чаробан и интиман начин.
За ову поставку која носи назив „Српска поезија XX века у фондовима Градске библиотеке Владислав Петковић Дисˮ Оливери је додељена награда „Златно слово Дејана Вукићевићаˮ у оквиру Жичког сабора библиотекара, у четвртак, 5. октобра. Награда је добила назив по др Дејану Вукићевићу који је оставио дубок траг у националном библиотекарству. Жички сабор библиотекара отворио је помоћник градоначелника за културне манифестације Милош Милишић, потом су говорили директорка краљевачке библиотеке Јасминка Марковић и виши саветник у Сектору за савремено уметничко стваралаштво у Министарству културе Младен Весковић, док је о самој награди говорила председница жирија – библиотекарка саветница у Библиотеци Матице српске мр Гордана Ђилас. У образложењу за доделу признања, жири је истакао да се изложба Оливере Недељковић „издвојила својом живописношћу, јер осим песничких књига, приказује и рукописе и личне предмете представљених песника, од којих многи имају карактер раритетаˮ, као и то да је поменута изложба „право освежење у начину презентације библиотечке грађе, те да на најлепши начин оплемењује новоформирану збирку поезије у чачанској библиотециˮ. Награду је Оливери уручила Чарна Вукићевић, ћерка Дејана Вукићевића, а беседу којом се Оливера обратила присутнима, преносимо у целости:
„Даме и господо,
У овом, за мене врло дирљивом тренутку, захвaљујем жирију који је између изложби које су великим знањем, трудом и ентузијазмом приређене у библиотекама Србије, наградио ону којa je постављена поводом отварања Музеја поезије у чачанској Библиотеци. Тај јединствени задатак, спајајући моје афинитете, поверио ми је директор установе у којој радим већ четврт века, др Богдан Трифуновић. Велику захвалност дугујем и својим драгим колегама, који су, уз свакодневну пажњу и помоћ коју ми пружају, предложили поставку Српска поезија 20. века у фондовима чачанске Библиотеке за ово новоустановљено признање. Оно припада свима њима више него мени самој. Колеге Биљана Раичић и Мирко Дрманац побринули су се да у видео форми стекнете утисак о поставци и тако вас подстакнемо да је посетите. Такође, веома сам захвална и колективу Народне библиотеке Стефан Првовенчани, који награду додељује, установи у којој сам наилазила на предусретљивост и помоћ још откад ме је, у михољско лето, пре тачно 24 године, директорка Даница Оташевић као тек запосленог библиотекара послала да погледам узорите и садржајне изожбене поставке колегинице Драгане Типсаревић, потоње дугогодишње управнице ове институције. Превасходну захвалност, ипак, дугујем породици Дејана Вукићевића која је установљењем награде Златно слово Дејана Вукићевића, учинила да свестрани библиолог, библиограф, библиотекар и књижевник импозантног опуса, наш драгоцени сарадник и пријатељ, кроз име ове награде остане у свету коме је свим бићем припадао и који ће, можда, тек накнадно, како то обично бива, схватити оригиналност и значај његовог дела. Јер, уверена сам у то, наредне генерације библиотекара ће користећи његове библиографије, монографије и публикације које је уредио, моћи да препознају знање, посвећеност и акрибичност човека изузетних принципа, снажних мотива и широке културе. Спознаће колико је духа и креативности било у аутору изложбених поставки које су биле подједнако занимљиве и научној јавности и широкој публици – од књига необичних наслова до минијатурних публикација које се мoгу сместити на зрно грашка. А будућим читаоцима његовог суптилног, слојевитог прозног опуса, очигледније него савременицима, надам се, указаће се његов раскошни дар и врхунски приповедачки стил.
Дуго сам, у неверици након његове преране смрти, размишљала шта је то, уз његову изузетну културу, образовање, јаку личност и спремност да ме охрабри изненадним позивом кад прочита неки мој текст, који је, окруженим звучнијим именима, лако могао остати непримећен, учинило да се истински радујем сваком сусрету или разговору са Дејаном Вукићевићем. Схватила сам да је, можда, уз све што сам навела и све што не могу набројати, пресудно било то што, иако нас је љубав према књижевности довела у библиотеку, ни он ни ја нисмо били писци запослени у библиотеци, већ библиотекари, који су у тај посао улагали можда и више снаге и страсти него у властито стваралаштво.
Дејан Вукићевић је, као и сви библиографи, био увек на служби другоме, ономе ко ће користити његов рад, помало наликујући свом јунаку из романа Бодило, Благоју Чампару, који је себи дао задатак да попише читав свет. Са оловком и свеском у руци, опсесивно посвећен сачињавању спискова чијем се окончању заправо ни сам не нада, али и поред свега не одустајући од свог скоро бесмисленог циља, Чампар, у ствари, покушава да се на свој начин супротстави властитом безнађу и свеопштем бесмислу. А књижевник Дејан Вукићевић је својим прозним стваралаштвом, каткад ми се чинило, свет представљао још ужаснијим и неподношљивијим не би ли у нама изазвао дубљи презир према ономе што га таквим чини. Нисам га никада питала, али слутим да је желео да нас тако тргне из летаргије, да нам тим вапајем укаже колико мало људског је остало у нама, не би ли најзад застали и покушали да сачувамо бар то што нам је преостало.
Упркос распетости и непомирљивости та два света, научног и уметничког, увек је нашао времена да ми притекне у помоћ, разреши дилему, пошаље потребно упутство, да проговори о књизи и филму, да се шалозбиљно осврне на недостатак моје смелости и снебљивост пред препрекама начињеним чворовањем људске сујете, бестидности и лицемерја. Зато и сада видим како, тамо одакле нас сигурно посматра, лако набира чело, али боље него ико схвата зашто се осећам недостојно овог чина. И осмехује се, онако дечачки враголасто, знајући да сам се, примајући Златно слово с његовим именом, обавезала да га будућим радом тек оправдам.ˮ
Приредила: Марија Миљуш
Фотографије: Иван Спасојевић
